Članek
TO
Objavljeno Aug 21, 2022

25. decembra 1977 u mom prvom razredu gimnazije nas nešto školskih drugova otišli smo kraj Ljubljanice. Imali smo jednu curu, koja je bila godinu dana mlađa od nas, imala je naočale kao John Lennon, uvek je imala gitaru sa sobom i svirala bih hitove, koje smo tada pevali... The answer my friend ia blowing in the wind... Sara... itd. To je bila muzika Joan Baez i Boba Dylana koja je imala tradiciju na našoj gimnaziji... Posle škole smo išli do brega reke Ljubljanice. Moji drugari su kupili alkohol, to je bio jagodni liker i albanski konjak ili nešto... što petnaestogodišnjaci vole da piju.  Meni je alkohol bio odvratan, ali ako su pili drugi, onda sam naravno i ja... pa ja sam bila deo klape i to je bilo kul... Mislim... jesda je alkohol bio odvratnog ukusa... to je bilo prvi put u životu, da sam ga pila... baš sa tom namerom, da ugodim drugima i da budemo jedno kao klapa... I... sedeli smo tamo na klupi pored Ljubljanice, bilo je hladno, a ne prehladno. Pevali smo tamo one pesme, kojih pola teksta uopšte nismo znali ili nismo razumeli...

Kad, odjednom ona mala sa lenonovim naočalima padne na pod i prestane da svira. Kod nas je završala panika... šta se desilo, da neće umreti, ili je već umrla... Neko je išao to telefonske kabine i pozvao hitnu pomoć, a drugi je odredio, da ću ja da ju ispratim do bolnice... Ja sam se malo branila... zašto baš ja... ali sam rekla na kraju, ok... neka bude tako...

I pričam ja sa šoferom hitnog vozila i kažem, šta ćete uraditi sa njom... pitao me je, šta smo radili, rekla sam pili smo alkohol, to i to piće... rekao je, da će joj ispumpati želudac, neka se ne sekirm, sve će se srediti.
Sećam se, da sam se posle vratila kući i bila sam totalno histerična i u strahu dali će se sve srediti sa njom. Došla je moja drugarica, koja je htela da ide na koncert tog dana u halu Tivoli (znam, jer sam pre godinu dana pročitala svoj dnevnik, koji sam pisala i imala sam još kartu, koju sam okaćila u dnevnik...)... Ali se sad ne sećam, ko je bio na koncertu... valjda Pankrti... ili neko...I onda smo išle na koncert, iako me uopšte nije to interesovalo... a to je bio na dan božića... a nije se smelo to javno da kaže.

I tako... ona se vratila u školu, sa njom su bili stalno neki problemi, nije je bilo u školi, imala je loše ocjene, bila je puno odsutna... čuli smo, da je nešto negde ukrala, pa nestale su u našoj garderobi stvari, neko je uzeo pare iz naših džepova... pa su rekli, da ne smemo u garderobi ništa vredno da pustimo.... uvek, kad smo ćuli nešto o njoj... bilo je negativno ili... ma to je ona, ona uvek tako uradi...

I tako... završili smo gimnaziju, svako je išao na svoj fakultet ili gde... ja sam posle bila u Beču 10 godina... Posle dvadeset godina čula sam da je uradila fakultet i da je zaposlena tamo i tamo... A dobijem pre mesec dana mejl od školske drugarice i kaže, da ju trebamo da podržimo, koja se sada preziva drukčije, uradila je doktorat i direktor je doma za problematične srednješkolce i nominiralu su ju za "Slovenku godine".

*******

Ne znam za vas, ali ja se nikad u svom životu nisam osećala usamljeno... Osećala sam se prevaranom puno puta, osečala sam se tužnom... tuga je bila moja drugo ime... osećala sam... to da ne mogu više... čula sam puno puno ljudi - žena iz moje rodbine...da kažu... "ja ne mogu više"... Kako ne možeš više, pa šta da radiš... dišeš, izbaciš teve iz kuće, izbaciš muža ili ženu van... ili još bolje ideš sam... ili... kako rade puno puno ljudi... alkoholizuju se, drogiraju se... tabletama...

Nekoliko puta sam razmišljala o samoubistvu... dva puta sam bila na tome da ga učinim, ali ga nisam... nije mi Bog dozvolio... na kraju sam došla do toga da je nemoguće bilokud pobeći... nigde ne možeš pobeći, i ako se ubiješ... još uvek si živ, samo nemaš tela... Treba da nađeš mir u sebi. Mir ovde i sada, tu gde se nalaziš.

Šta sam htela da kažem... da se nisam nikad osećala usamljenom... Ja sam od malena uvek tražila mir, prostore, gde nema ljudi, da mogu biti sama sa sobom i sa svojom maštom...

********

U osmom razredu u zimskim ferijama 1977 preselili smo se u Ljubljanu. Selidba iz našeg primorskom gradića u glavni grad bila je za mene vrlo traumatična, iako sam se toga puna veselila. Konačno sam dobila svoju sobu...pričala sam sa svojom sestrom puno kasnije i ona je rekla, da je tako mrzela selidbu u Ljubljanu da je pobegla kod bake u Prekmurje...nije htela da ide ovde u školu...

Bila je teška adaptacija... Upala sam u drugi deo osmog razreda u školi... Svi školski drugari su me proveravali kao šesto čudo... Nisam se mogla rešiti svog primorskog naglasa... Još uvek ga imam po tolikim godinama... Kad smo se preselili imala sam više od 60 kila, već tada sam počela sa prenajedanjem, već tada nisam bila zadovoljna sa svojim telom... Kad smo se preselili u Ljubljanu u taj veliki stan, vežbala sam kao luda i pojela bih samo jadnu jabuku na dan... tako da sam za mesec -dva meseca smršala. Imala sam napisano na ruci: "Za večeru ne jedi ništa"...to sam si zapamtila, jer je moj tata to video, pa me ismejavao zbog toga... bože mili, moj tata je bio udaljen na stotine hiljada kilometara od mene, pojma nije imao, šta mi se dešava...a tek moja mama... 

Nikad nismo pričali... Mislim... "pričali". Samo su se mama i tata derali jedno na drugo. Šta se mame tiće, ona je bila psihotična odkad znam za nju, samo da ja kao dete nisam to razumela... Uvek se je žalilla na to,da tate nije bilo kod kuće. I uvek je pričala da će se ona razvesti... To sam slušala celo moje detinjstvo. Kao dete, ja sam bila traumirana sa njenim pričama i sa njenim jadanjem... kako bi ja razumela, da je to samo njeno "ćiščenje"...  da je to samo njen oblik kazivanja ljubavi... Ja sam stvarno mislila, da je ona tužna i da oče da se razvede. Kad je tata bio tu, onda je zamenila vibraciju... mislim... on je bio više vibracijski od nje... on se uvek smejao i pravio viceve, a ona je bila uvređena zbog bilo kog razloga od pre...

***

Tine je bio lep, visok momak, koji je trenirao košarku i kog sam upoznala jer je bio brat od školske drugarice moje sestre... U Ljubljanu smo se preselili januara 1977, a za par meseci sam se dovoljno skulirala i adaptirala na novu okolinu, da sam videla i druge stvari, osim samo svoje strahove. Odmah sam videla momke, iako sam se pravila, da jih ne vidim... Pisala sam u dnevnik... Ovaj me je lepo pogledao... onaj mi je rek'o to i to... I Tineta sam odmah primetila i zato, jer je bio godinu dana mlađi od mene rekla sam mu "froc", što znaći dete... I pisala sam u dnevnik... froc je rekao to i to... U pauzi na školi hodali smo u krugu na muziku, kao na promenadi... to ja nisam videla u nijednoj drugoj školi... i Tine je bio uvek ispred mene ili za mnom... i rek'o bi mi nešto... a ja sam se pravila da ga ne ćujem...
 
Pa idemo napred po vremenskoj traci i dođimo do mog drugog razreda gimnazije. Primetila sam da je Tine, odnosno "froc" upisao istu gimnaziju kao ja. Malo sam bila iznenađena, malo mi je bilo dobro, jer je to bilo zbog mene. Ne znam, dali je bilo zbog mene... i nisam nikad pitala i nisam nikad pričala sa njime. Osim nekog dobacivanja. Pravila sam se, kao da ga ne znam. Uvek smo pre početka škole bili u lokalu ili ispred lokala pored škole... I on je bio tu, gde god sam bila ja... i kao... pravi se da je tamo slučajno, da priča sa drugovima. Kad god bi se sreli u gimnaziji na hodniku, on bi vikao "Dajana, Dajana, daj mi ruku"... ili nešto... a ja bih se sakrivala za drugaricama i pravila se da ne čujem... I posle bi pisala u dnevnik... Froc mi je rekao to i to... Opet onaj Froc... ako bi to pisala sada na internetu, dala bi onaj smajli: zavrnuo sa očima.
Išli smo sa gimnazijom na izlet 19.10.1978 sa vozom. Kako znam za ovaj datum... jer se tada rodila moja sestrična, saznala sam, kad smo se vratili. Jednom, samo jednom sam čitala dnevnike, koje sam pisala u to vreme... I tada sam se setila tog voza... Bili smo tinejđeri, radili su nam hormoni, bili smo glasni, bili smo veseli, bez kontrole staraca i onih koji gunđaju... ponašali smo se tačno tako, kako se tinejđeri ponašaju, kad nema nikoga ko ih smara... ludo, glupo, glasno i bez kontrole... Ne znam tačno šta se na onom vozu desilo, mislim, da je stalno trčao iz njegovog kupea u moj kupe, hteo je da bude pored mene. I tada mi je kliknulo, da me Tine zapravo voli i da zapravo i ja volim njega.
Posle je prošao oktobar i novembar... šta se tačno desilo ne znam morala bi iskopati onaj dnevnik i pogledati... ali ja sam se opet pravila da ga ne čujem i ne znam, on je stajao ispred lokala itd...
Došao je dva puta sa svojim drugarom na moj prozor (imala sam takav prozor, koji je gledao na ulicu i mogao si pobeći van iz stana, to sam nekoliko puta uradila)... i opet ne znam, šta smo pričali... bio je tamo njegov drug... a iako bi bio sam, ne znam,šta bi bilo... u meni su bili vihori...
U početku decembra sam slavila svoj 16.rođendan, na petak. U našoj gimnaziji postojao je u podrumu "disko". To je bila jedna velika podrumska prostorija, pored nje je bila mala sobica za diđeja, gde je bio gramofon i neko je doneo gramofonske ploče i vrteo muziku. Kad je neko imao rođendan, onda su doneli alkohol i diđej je nekoliko puta rekao, da ima ova i ova osoba rođendan. Tako je bilo i tada. Sve u svemu, i Tine je bio tamo... On i ja smo plesali na muziku "Angie" i "Hotel California"... tada me poljubio... Gotovo... Zemlja je poljubila Nebo. Mi smo se sa tim poljubcem vezali, venčali i niko nas nije mogao više razdvojiti. Ja sam bila u sedmim nebesima.
Išli smo peške kući i... šta ja znam, šta smo pričali. Rekao je da treba obavezno da dođem kod njega u posetu u subotu i nedelju.
Došla je subota... ja sam bila zaljubljena... a ni u snu ne bih išla kod njega. Došla je nedelja... ja sam bila zaljubljena... a ni u snu ne bih išla kod njega. Tamo je živeo sa mamom i sestrom. Bilo mi je nezgodno. Šta da kažem. Šta bi oni mislili, zašto sam ja tamo došla. Šta ako me počne da me dodirjuje... šta... šta... šta... Samo sam čekala, da dođe taj ponedeljak, da ga vidim u školi.
 
Doša je ponedeljak, Tine nije došao. Nije došao u ponedeljak, nije došao u utorak, nije došao u sredu... posle sam čula, da je u bolnici, da ima ranu na želudcu...
Blizu je bila nova godina, pa smo svi planirali, ko će negde slavi. Nova godina je tada bila najveća žurka u godini. Ja sam mislila da ću da budem sa Tinetom, ali on nikako nije dolazio u školu. Neugodno mi je bilo, da idem kod njegove majke, da pitam, šta je. Čula sam od drugarice, koja je bila dobra sa njenom sestrom, da je Tine u bolnici, dala mi je broj telefona i išla sam da ga pozovem, da mu bar kažem... sretna ti nova godina... Išla sam u telefonsku kabinu... bacila dinar, zavrtela broj, digla je slušalicu neka medicinska sestra, išla je po Tineta, a čim je pregovorio... telefon je prekinuo... znala sam onu caku, da treba još jedan dinar da ubaciš, ali mi nije uspelo... morala sam da zovem još jednom... a sestra je rekla da je Tine otišao u svoj krevet i neće više da ide po njega.
I tako... prošla je ona nova godina, bili smo negde kod nekoga, sa litrama alkohola i sa stalnim pitanjem... kako je Tine... kako je Tine...
Posle nove godine moja drugarica, koja je imala informacije, šta se događa rekla je, da Tine ima raka i da mu preostaju još tri meseca života...
Jedina stvar, koji sam imala gde mogu da vrištim je bilo pisanje dnevnika... a to je bilo, kao da pišem sa svojom krvlju...
Tukla sam po sebi, jer nisam ništa "preduzela"... a šta bi mogla da preuzmem... Nisam imala sa nikime da pričam. Moje roditelje tada nisam imala za ljudska bića, nego za retarde, koji su me uhapsili i treba da živim sa njima i daju mi za jesti i treba da se ponašam tako, kako oni odrede... Nisam nikad pričala sa njima, ni nisam to oćekivala. Jedina utjeha mi je bio moj dnevnik. Jednom sam išla do bolnice, gde je bio, ali sam pobegla... nisam mogla da uđem unutra. A moja drugarica, koja je znala, kako se mučim jednom je išla sa mnom do bolnice, i nije me puštala ispred svojih učiju... Bilo je to u početku marta. Išle smo do bolnice i baš gurnula me je kroz vrata, da nisam mogla da pobegnem... Tine je bio u krevetu, opkružen rodbinom i roditeljima... Nije imao vlasi na glavi, i kad se je digo iz kreveta da bi mi dao ruku, izgledao je... smršan... samo je njegov glas dokazivao da je to bio on... Rekao je: "Baš mi je drago da ste me došle posetiti, umesto da idete u školu". Ja ne znam dali sam nešto rekla... izgubila sam dar govora. Pobegla sam od tamo...
U ponedeljak 19.3.1979 sam išla u dramu, bila sam u pozorištu, imala sam abonma... Kad dođe moja drugarica u pauzi i kaže: "Tine je umro".
Evo, to je bila moja priča, to sam nosila u sebi. Tu tugu nikad ispričanu... kad bi mogao dnevnik da priča i daje odgovore... Nekoliko vremena posle njegove smrti osećala osećala sa, neverovatnu toplinu oko sebe, kao da je došao da me zagrli...
Bila sam na anđeoskoj radionici pre osam devet godina, vežbali smo komunikaciju sa dušima, koje su umrle. Pa me pita žena, sa kojom sam radila... sa kime želim da pričam... Kažem:"Tine"... Odmah se pojavio... pitala sam ga, šta radi... Kaže: "Igram fuzbal u kosmosu. Kosmos je ogroman. Lepo mi je tu. Čuvaj svoju decu. Brini za sebe."
I tako...
********

NEMA POGREŠNIH OSOBA!
Dragi ljudi, puno puta vidim na Fejsu da ljudi kažu... ova osoba je bila pogrešna... najgore šta vam se može desiti je to, da se vežete za pogrešnu osobu...

Šta vam je? Odakle vam pravo da nekome kažete da je "pogrešna osoba"? Dali vam je u redu, da vama neko kaže: "Ti si pogrešna osoba, kako sam bila tako luda, da sam bila sedam godina sa tobom!"

Pričam iz svoje situacije, sa prvim dečkom sam bila 7 godina, sa drugim 5, onda sam se prvi put udala, bila sam 4 godine sa prvim mužem, pa sam se drugi put udala, bila sam 5 godina sa drugim, pa sam na kraju bila 3 godine sa zadnjim muškarcem pre 10 godina.

I šta... bila sam sa pet pogrešnih osoba? Dve od njih su oćevi moje dece... Otac moje male dece na kraju me je nekoliko puta počeo daviti, pa sam skupila decu i pobegla od njega. Našoj deci nisam nikad rekla, da je on pogrešna osoba. Čak im nisam nikada ružno pričala o njihovom ocu... A posle, sad, kad su porasli ionako vide, da nas dvoje nismo bili za skupa. Živi svako u svome kraju i imamo kontakt, na kraju krajeva imamo zajedničku decu i razumemo se kao dobri prijatelji. I niko od nas nije pogrešan. 

Možete da prestanete sa tim ratovima, sa tim uvredama u vezi odnosa muškarac - žena? Svaka osoba je prava osoba.  Ja sam prava osoba. Svi moji partneri su bili prave osobe.  Svi su me naučili puno o životu. zahvalna sam za sve njih. Volim ih. Prošla sam kroz svašta. Ali mi na kraj pameti ne pada, da bi o nekome loše pričala ili nekome rekla... kako si ti bila pogrešna osoba... Bilo je loših stvari, a bilo je i dobrih.  Sve što kažete, vraća se nazad ka vama! Naše reči imaju moć, veliku moć! Birajmo ih! Naše misli imaju veliku moć! Birajmo ih pažljivo!

Ako smo u partnerskom odnosu, koji nas ne zadovoljava, onda pričajmo sa tim čovekom i vidimo "gde" smo. Ako treba, prekinite odnos i budite sami... Bolje je biti sam, nego sa osobom, koja te ne dopunjuje. Prvo čovek treba da se zaljubi u samog sebe i da mazi i miluje samog sebe. Kad se čovek poveže sa svojom dušom, onda dođe onaj pravi partner za njega... Sve u svoje vreme... Kad je učenik spreman, dolazi učitelj... Kad je duša spremna, onda dođe druga polovina njene duše.

Svako od nas ima svoju "istoriju". Svako od nas je živeo pre, u prijašnjim životima. Svi mi smo ratovali u odnosima između muškarca i žene. To je naš prvi rat, od stvaranja Adama i Eve. Taj rat dođe prije od ratova među narodima! Žene su bile uvek u drugom planu, ponizne, prezirene, nisu smele ništa da kažu, nisu imale prava... Sada se sve to menja, jer podela na pol je iluzija. Mi smo svi u ovom telu i muškarci i žene, muškarci i žene ne treba da se bore jedni prema drugima... samo svako treba da se poveže sa time, šta on/ona jeste...

Svuda oko sebe treba da tražimo samo dobro... mi svi znamo, šta je loše i svi mi smo iskusili, šta je to... ok... prestanite da pričate o tome, pričajte o tome, šta želite dobrog iskusiti.

***********

Aug 21, 2022