Dragi ljudi,

juče je bio za mene jako težak dan. Ne znam da li je bio najteži do sada... imala sam jako jako teške dane. Umro mi je momak, kad sam imala šestnaest godina... umro mi je tata posle teške bolesti, ja sam ga negovala... pravila sam samoubistvo - mislim, nisam si ništa ućinila, samo sam ozbiljno htela da odem...

a juće... juće je bio Božić.. a ja sam si želela da se javi onaj, koga voli moja duša... već se dugo nije javio... pa se nije javio, iako je bio Božić (kao da to nešto znaći...)... pa su stigle vesti, da je iznenada umro simpatičan dečko (od cijepiva, duboka država je idiotska sa obrazlaganjem, zašto svi ti mladi ljudi iznenada idu)...

i tako, ja slušala sve te tužne vesti, ona osoba se nije javila... i mislila sam... bože, šta ja radim na ovoj planeti... ok, imam decu, ali deca su mi odrasla, svako radi svoj posao, moj zadatak sam završila, ne trebaju me više... a oćito nema onog, kojeg ja volim, a ima ih nekoliko, koji bi bili sa mnom, ali ja ne bi bila sa njima... ili ću biti sa pravim, ili ništa...

i onda sam razmišljala... šta da radim... ne mogu da odem nigde... ne mogu da umrem... iako umrem, neću da umrem, pa ja stalno pričam o tome da nema smrti... i ja pričam o tome, kako ljudi treba da se motivišu da idu dalje, da se dignu iz tuge, bezvoljnosti, apatije i tako dalje...

i dižem se iz tuge... afirmišem: "Sve u mome životu je perfektno"... "Sve šta želim ja dobijem"... i slušam neke subliminalne videe, koje sam našla u zadnje vreme... i smirim se... smirim se sa sobom, smirim se sa svetom, smirim se sa Bogom.