Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki. Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države ter po novem tudi na ligo NBA in njene košarkarje.   Glavna vest iz NBA lige na početku ovog leta nam stiže iz Njujorka. Fil Džekson je trejdom doveo Derika Rouza u meku košarke. Nije se stari lisac puno toga odrekao za nekadašnju prvu iglu najjače lige na svetu. Deriku ugovor ističe naredne godine, pa ukoliko ne zadovolji, ništa strašno. Spominje se velika trojka Niksa, ali budimo realni ovo je daleko od trojke. Porzi ima svega godinu dana NBA košarke, Rouz je daleko od MVP izdanja već par godina. Dakle i dalje je to tim koji zavisi od Mela, a to se pokazalo da nije najsjajnije rešenje. Melo je jedan od najdražih igrača vašem kolumnisti, ali Niksi ne mogu dohvatiti plejof, pa da se bore protiv Levskog iz Sofije. No, vratimo se na junaka ove priče Derika Rouza. Momak rođen u Čikagu odrastao je bez oca. Sa tri brata stanovao je u jako problematičnom kraju. No, kako se od malih nogu videlo da je talentovan za basket braća su ga držala van nevolja. Još u srednjoj školi pružao je blistave partije. Kao „frešmen“ imao je oko 18 poena po meču. Ako se pitate zašto će Rouz nositi 25 u Niksima odgovor je prost. Taj broj je nosio u svojoj srednjoj školi. Ben Vilson je trebalo da bude Džordan. Najveći ikad, talenat do neba. Nažalost ovaj momak je prerano nastradao. U pitanju je bila nasilna smrt od strane neke od lokalnih bandi. Ben je nosio broj 25, a Rouz ga je uzeo iz poštovanja. Kada je otišao na Univiverzitet Memfis nije mogao da uzme taj broj je on bio povučen u čast legendardnom Peniju Hardaveju. Sve se poklopilo za Rouza. Čikago ga je imao pravo prvog pika na Draftu te 2008. godine. Izabrali su Derika i sve je izgledalo sjajno. Lokalni momak spreman da vodi svoj grad do vrha. Jednostavno od Majkla Bulsi nisu imali nikakvog uspeha. Rouz je trebalo da bude spasitelj.  Tako je krenulo. Čikago u plejofu, Rouz ruki godine... Usledila je legendarna serija između Bulsa i Seltika. Čak 7 mečeva i to kakvih. Bezbroj produžetaka, pregršt bitnih trojki. Sigurno jedna od najboljih serija, pa barem u poslednjih desetak godina. Rouz je tu seriju otvorio sa 36 poena i 10 asistencija. Niti jedan ruki nije uspeo da napravi tako nešto. Radio je ono u čemu je bio najbolji. Leteo je po terenu. Rondo nije imao nikakvu šansu da mu parira. Bio je prebrz, skako je, zakucavao i leteo. Dobro umetnički dojam sigurno nije zasluživao visoku ocenu, ali je rezultat bio dobar. Seltiksi sa sve Rej Alenom, Pirsom su bili prejaki. Čikago je bio zadovoljan. Njihova je budućnost i vreme radi za njih.. Godinu dana kasnije u vitrine Čikaga stigao je trofej MVP lige, trenera lige i najbolji tim regularnog dela sezone. Rapsodija. Derik je postao najmlađi MVP ikada. Rouz je osvojio 1 182 poena, uključujući 113 glasova za 1. mesto od 120 sportskih novinara i reportera koji su učestvovali u glasanju. Pobednik je daleko iza sebe ostavio svoje konkurente Dvajta Haurda (643), Lebrona Džejmsa (522), Kobija Brajanta (428) i Kevina Duranta (190). Bek Čikaga je postao i prvi igrač nakon 2005. godine i Stiva Neša koji je osvojio MVP prizanje u situaciji u kojoj na glasanju prethodne godine nije imao ni jedan poen. On je ove sezone predvodio Čikago do najboljeg skora u ligi (60-22) beležeći 25 poena, 7.7 asistencija i 4.1 skokova po utakmici. Ušao je u istoriju kao sedmi igrač kome je pošlo za rukom da zabeleži 25 ili više poena, 7.5 ili više asistencija i 4 ili više skokova u proseku u jednoj sezoni. Na toj listi se pridružio Oskaru Robertsonu, Džeriju Vestu, Majklu Džordanu, Dvejnu Vejdu i Lebronu Džejmsu. Bulsi su stigli do finala konferencija gde je Majami jednostavno bio prejak. Nakon toga se dešavalo šta se dešavalo. Jedna povreda, pa druga povreda. Takozvani povratak, 200 milion dolara uloženih u tu kampanju od strane Adidasa. No, Rouz više nikad nije bio isti. Strah, nedostatak brzine i ekslplozivnosti je evidentan postao. Brzo su mu i navijači okrenuli leđa. Govorili su mu da nije lojalan, da ga interesuje previše novac i slične stvari. Ljubav se gasila, a ovog leta je došla i na sam kraj. I Čikago i Rouz okreću drugi list. Čini mi se da se ni jedan ni drugi neće baš proslaviti, ali videćemo. Nije svaka priča, priča sa srećnim krajem...