Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki. Zaradi pristnosti Stefanove kolumne berete v izvornem srbskem jeziku, vsak torek dopoldan, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.

---

Maestro Iako ste do sada nekako navikli da pišem o Jadranskoj ligi, ove nedelje moja kolumna biće o najboljem košarkašu Srbije. Da u startu budem potpuno iskren, izuzetno sam slab na Teodosića i uvek ću ga braniti. Mislim da su politička korektnost i objektivnost jedne od većih prevara novijeg doba i da bi ljudi morali biti iskreniji. Zato otvoreno kažem, kada pričam o Milošu, nisam objektivan i jedan mi je od omiljenih igrača... U pitanju je ljubav na prvi pogled. Imao sam nekh 1 4 godina kada se Kup Radivoja Koraća održavao u mom rodnom gradu. Apsolutni favorit za osvajanje trofeja bio je Partizan predvođen Pekovićem, Drobnjakom, Kamingsom, Perovićem i drugima ... Golobradi mladić sa nepunih 20 leta se nije složio, pa je trofej sa  slavnim imenom otišao u ruke FMP-u. Tih dana sam bežao sa časova, gledao uživo dobru košarku i bio neizmerno srećan. Te trenutke radosti, iskrene i čiste sreće, naučih da vrednujem tek nešto kasnije. Teodosić nije bio vodeći igrač tada, ali je svojom igrom jednog klinca naveo da se zaljubi u košarku. Bitno je istaći da je FMP te godine stigao i do polufinala ULEB Kupa i do finala Jadranske lige.

foto: fiba

Okarakterisati njegovu igru je jako težak zadatak. Evidetno je da se radi o jednom od najkreativnijih igrača u Evropi, možda čak ikada. Kako iz samog zgloba šalje pasove svojim saigračima je neverovatno. Desilo mi se par puta da protrljam oči jer nisam mogao da shvaitm šta je uradio. Izlišno je govoriti kako čita igru. Dovoljno je da vidite da sa onakvim fizičkim predispozicijama u današnjoj košarci, on probije do samog obruča i da nema nikoga oko njega. Prosto neverovatno.. Da sakupite najbolje skaute na svetu, postrojite ih u jednu sobu i date im mesec dana da samo analiziraju njegovu igru, ne bi znali da predvide njegov naredni potez. Iz te nepredvidljivosti dolazimo do druge strane medalje. Nema neke sredine kod njega, njegovi potezi vas dovode ili do ekstaze ili vas spuštaju na dno.  Trener postavi akciju, nacrta sve lepo, svi razumeju, svi klimaju glavom, ali onda Teo preuzme stvar. Nekada se to završi trojkom preko Garbahose, nekada air ballom.  Nije lako navijati za njegove timove, amplitude su neverovatne. Ipak, to je nešto što mene fascinira. Život nije prava linija, da jeste bio bi izuzetno dosadan.  Kažu ljudi da se čovek oseća najživljim kada je na samoj ivici smrti, sa Teom dobijete ceo komplet. Vrhunsku predstavu, hod po tankoj žici i onda osećaj pobede. Neki treneri su umeli to da prepoznaju i da ga usmeravaju, neki nisu uspeli da nađu zajednički jezik sa njim. Ima jedna interesantna anegdota na tu temu.. Naime, igrajući u mlađim kategorijama na jednom meču,  imao je posla sa zonskim presingom. Protivnik je forsirao taj vid odbrane, a Teo je pokušavao da dodavanjem preko čitavog terena reši tu situaciju. Svi treneri će vam reći da je to apsolutno pogrešno, kao što je njemu njegov govorio. Teo je bacio mnogo lopti u bunar na taj način, trener se hvatao za glavu, a njegov tim je bio na rubu poraza. Poslednji napad, odbrana postavlja zonski, Teo baca pas preko celog terena, koji konačno prolazi i njegov tim dolazi do pobede. Teo se okreće i kaže – „Jesam rekao da može da prođe“.

foto: Profimedia

Teodosić je sa svojom generacijom (momci rođeni 1987. godine), osvojio sva moguća takmičenja za mlade. U pet godina ta  generacija je doživela jedan poraz. Zanimljivo je to, da je jedne godine selektor bio Miroslav Muta Nikolić, koji se odlučio da u tim neuvrsti Teodosića. To i Evropsko prvenstvo u Sloveniji su jedina dva takmičenja koje je Miloš u svojoj reprezentativnoj karijeri propustio. Dok se neki mediokriteti ne javljaju selektorima, otakzuju, on godinama, skoro deceniju unazad svako leto provodi sa nacionalnim timom.  To je pravi patriotizam, ne jeftine izjave, parada kiča i ostale gluposti. Stalno se provlači teza kako centri kasnije sazrevaju i kako bi ih trebalo čekati. Ja mislim suprotno, plejmejkeri su oni koji sazrevaju sporije jer je njihova odgovornost mnogo veća, na njihovim leđima je čitav tim. Čini se da je ovo leto bilo leto sazrevanja, na šta je najviše uticao Saša Đorđević. Najveći kritičari Miloša Teodosića skinuli su kapu majstoru, toliko je letos dobro igrao. Teodosić je romantik, čovek koji živi za jednu trojku, za jedan potez, jednu asistenciju. Teško ga je razumeti,  lakše vam je zamisliti ga kako sa cigaretom i pivom u rukama sedi ispred dragstora, nego na terenu. Sve to daje harizmu njegovoj igri i veru da je košarka i dalje igra vica i kreacije, donekle i estetike... Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva spletne strani kosarka.si.