Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil prepočasen in preveč len. Trenutno študira na fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki. Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.

---

Inostranih 5 Verovali ili ne napokon su prvi put od početka oktobra oba slovenačka tima zabeležila pobede. Olimpija je kaznila izuzetno lošu odbranu Mega Leksa, dok je Krka bila superioran protivnik u meču sa MZT-om. Kad igra Armsted igra i Krak, nebrojno puta sam to ponovio. Na vrhu ništa novo, Zvezda redom melje, dok Partizan ide uzlaznom putanjom. Godinama unazad mnogo inostranih igrača (igrači rođeni, van bivše Juge) prošlo je kroz Jadransku ligu. Neki su bili zaista vrhunski igrači, neki totalno zalutali, neki su bežela, neki su se vraćali, zaista je svašta bilo. Ja sam možda konzerativan, ali smatram da bi stranci morali da budu igrači koji konstanto budu prevaga za timove za koje nastupaju. Zbog toga ove nedelje ću izabrati najbolju inostranu petorku ABA lige ikada. Trebalo bi odmah na početku znati da su glavni kriterijumi bili igre na Jadranu i moje lične simpatije.

foto: tinypic.com

Plejmejker: Lester Bo McCalebb – Najčešće su stranici dolazili da popune upravo ovu poziciju. Jednom je Dule Vujošević u šali rekao „Trebalo bi da dovedemo nekoga na poziciji crnca“. Uglavnom su se timovi odlučivali da na poziciji jedan angažuju stranca. Upravo mi je bilo najteže bilo izabrati najboljeg među plejmejkerima. Odlične partije pružali su i Skuni Pen, Drejper, Kuk, Haus i drugi. McCalebb je bio lider, pored Kecmana, koji je Partizan vodio do titule Jadranske lige u Zagrebu i do fajnal-fora Evrolige. U Partizan je stigao tek nakon što je prva opcija (Milton Palacio) propala. Bo je rođen u Nju Orleansu, gradu koji se ne može pohvaliti nekom bogatom košarkaškom istorijom. Ipak, igrajući za svoju srednju školu Bo je postao zvezda. Na jednom meču ubacio je neverovatnih 78 poena, čak je jedna grupa napravila pesmu u njegovu čast. Ono što je začudilo javnost je bila činjenica da je Lester odlučio da karijeru nastavi na koledžu u Nju Orleansu. Uragan, bolest njegove majke sve je to uticalo da Bo ostane kod kuće. Bo se tada prvi put susreo sa ozbiljnim treningom. Pre koledža nikada nije trenirao, samo je igrao basket u kraju po ceo dan. Zato i ne čudi činjenica da McCalebb ne može da organizuje ni odlazak na letovanje, a ne igru svog tima. No, mnogi drugi kvaliteti koje poseduje su došli do izražaja kasnije u njegovoj karijeri. Brzina, promena ritme, kretanja, ubrzanje su na vrhunskom nivou. Lomio je odbrane ritmom, drblingom, tako da je konstantno pravio višak i neretko završavao na samom obruču. Na draftu nije prošao isključivo zbog nedostatka visine, da je nešto viši sigurno ne bi ni dolazio u Evropu. Sezona u Partizanu mu je bila odskočna daska, a i Beograd mu je ostao u lepom sećanju. I dan danas Bo često dolazi u prestonicu Srbije jer se zaljubio u noćni život. Nikada nije voleo da trenira, nije imao naviku, voleo je da izlazi i nije bilo baš lako kontrolisati ga. Sve to je on nadoknađivao na terenu, prvo u Partizanu, zatim u Sieni.  Ukoliko pitate navijače Partizana Bo je sigurno jedan od njihovih najvećih ljubimaca.

foto: 24sata.hr

Bek: Alen Anderson – Koga izabrati na poziciji beka bilo je najlaške. Anderson je vrlo verovatno najbolji inostrani igrač koji je igrao u Hrvatskoj. Prvi dodir sa tom zemljom imao je kada je na Mičigen Stejtu igrao sa Goranom Sutonom. Nakon koledža dve godine je igrao za Šarlot, bez prevelikog uspeha.  Usledila je selidba u Evropu, Rusija godinu dana, pola sezone Italija i onda Cibona. U Zagreb je stigao kao zamena za nesrećnog Roula Maršala koji je bio suspendovan zbog tuče. Nakon nekoliko minuta je svima bilo jasno da je u Hrvatsku stigao vrhunski igrač. Tehnički izuzetno potkovan, jedan na jedan ga je gotovo nemoguće braniti, pravi napadač. To je momak koji će vas kupiti, momak zbog koga ćete poželeti da kupite kartu. Cibona je te godine osvojila nacionalnu titulu i Kup, a u Jadranskoj ligi stigli su do finala. Anderson je uzeo titulu za najboljeg igrača u Hrvatskoj, a Perasović je proglašen za najboljeg trenera. Na jednom meču u domaćem prvenstvu saigrači su mu rekli da pri intoniranju himne stavi ruku na srce. To se i dogodilo. Krenule su spekulacije kako bi Anderson mogao biti prvi stranac koji će obući dres reprezentacije. Ipak, igrači su javno negodovali, te Andersona nismo videli na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Ono što se kod Andersona dovodi u pitanje jeste odnos sa saigračima jer se moglo čuti da nije baš igrač koji pravi hemiju u svlačionici. Svašta se pričalo o njemu dok je igrao za Barselonu, a opet je bio MVP Kupa Kralja. No, Anderson sada u NBA ligi pokazuje svoj kvalitet..

foto: kkpartizan.rs

Krilo: Tarence Kinsey – Pored Marcusa Williamsa Kinseyje igrač koji je u ABA ligu stigao sa najvećim pedigreom.  Kinzi je imao i NBA iskustvo, kao i odlične parije u evropskoj košarci. U Beograd je stigao ispod radara, pre svega jer je imao velikih problema sa povredama. Kinsey je vrhunski igrač, na oba kraja na terena. U ofanzivi odlično napada sa strane pomoći, i „katuje“ ka obruču. Odlično igra jedan na jedan, ume sam sebi da napravi prostor za šut, a za to mu pomažu duge ruke. Znatno mu je lako da se „digne“ preko čuvara, jednostavno može da poentira na svaki način. A upravo te duge, a i brze ruke mu služe da bude dobar i defenzivac. Prošle godine je upravo on „nosio“ Partizan u prvom delu sezone. Ja sam bio skeptik kako će on podneti naporne treninge Duleta Vujoševića. Delovalo je sve u redu na početku, onda su usledile sitne povrede, pa pauze i na kraju odlazak.  Raskid ugovora bio je buran, a najbolje ga je opisao Čola pesmom – „Zar se nismo shvatili?“

foto: abaliga.com

Krilni centar: Ovde je već bilo teško naći pravi izbor. Na kraju je izabran Lawrence Roberts, koji je zajedno sa već spomenutim McCalebbom vodi Partizan do F4 Evrolige i do trostruke titule (ABA, Kup, Prvenstvo). Roberts možda nije bio najtalentovaniji igrač, ali je igrao izuzetno borbeno i to su svi cenili. Roberts je odlično kontrolisao skok, iako nije neka posebna atleta. Naprotiv, brojne povrede su potpuno unazadile njegovo tele Ipak, odlično pozicioniranje i anticipacija bili su dovoljni. Uz odličan šut spolja, Roberts je bio pravi par za Aleksa Marića. Centar: Na poziciji pet i nije bio neki širok izbor. Hercegovina, Crna Gora sve je tu, nema potrebe dovoditi strance. Moj neobjektivni izbor je David Simon iz Radničkog iz Kragujevca. Gledao sam ga svake nedelje uživo, i čovek je bez treninga, sa pola snage, pružao odlične partije. Realnije bi bilo da je Lasme tu, pre njega Edwards, ali moj izbor je Simon. Odlično je pratio pik sa Stivenom Markovićem, izuzetno je snažan, dobar šuter sa distance i stvarno je delovalao da igra sa lakoćom.  U Kragujevcu postoji jedna odlična palačinkarnica ( palačinka sa sladoledom i višnoj je najbolja koju sam ikada jeo), Sajmon je bukvalno živeo u njoj. Od hale do nje ima 5 minuta pešaka, ali je njemu i do bilo mnogo. Redovno je išao taksijem, toliko o energičnosti koju je imao.

foto: abaliga.com

Jednom je Simon umalo zaboravio na utakmicu. Mislio je da je meč u nedelju, a ne u subotu, te je umesto u hali u 16 časova bio upravo u palačinkarnici.  Kada su u Radničkom shvatili šta se dešava, nekako su uspeli da ga pronađu. Dok su igrači gotovo završavali zagrevanje, Simon lagano ulazi u halu sa rancem na leđima i bananom u rukama. Tako se Simon ponašao, trenirao i živeo, a opet je bio izuzetno dominantan. Valjalo bi odati priznanje i igračima koji su nakon ABA lige napravili ozbiljne karijere, a na Jadranu se nisu snašli. Broj jedan je sigurno Danny Green, čovek se bukvalno raspadao u Ljubljani. Nije mogao da pogodi okean sa broda, pa da mu život zavisi od toga. Prosto je bilo neverovatno šta se sa njim događalo u tom periodu.  Čovek se odlaskom u Sparse preporodio, igra košarku života uz to je uzeo i šampionski prsten. Alex Renfroe ima odlične partije u Evroligi, a igrajući za Zagreb nije pokazao ništa. Takođe i T. J. Ford stigao je sa ogromnim iskustvom, rejtinogm, a nije pokazao ništa. Kakav bi ovo tekst bio bez legendarnog Adama Morissona i njegovog odnosa sa Karijem Pešićem? Ko je to zaboravio ili nikada nije čuo odmah neka gugla to. Do sledećeg čitanja... Kolumna izraža mnenje avtorja in ne nujno uredništva košarka.si!