Stefan Đorđević je rojen v začetku 90-ih v Kragujevcu. Skozi  je dal vse košarkarske selekcije, toda za kaj več je bil  prepočasen in preveč len. Trenutno študira na  fakulteti inženirskih znanosti kragujevške univerze, že leta pa  se ukvarja z analizami, skavtiranjem in pisanjem o košarki.  Zaradi pristnosti Stefanove kolumne vsak torek berete v  izvornem srbskem jeziku, vezane pa so prvenstveno na ABA  Ligo in košarkarsko dogajanje na področju bivše države.   Evropsko prvenstvo samo što nije počelo. Kako se početak približava kroz glavu mi prolaze razna prvenstva koja sam do sada gledao. I uvek se vraćaju slike Evropskog prvenstva u Beogradu, 2005. godine. Tužno leto za srpsku košarku... Te 2005. godine imao sam svega 12 godina. To je bilo leto kada sam počeo ozbiljno da treniram košarku. Treninzi dva puta dnevno, prva trčanja, prvi kondicioni treninzi, prve prave košaraške patike. Nakon uspeha srpske reprezentacije 2001. i 2002. godine, usledili su kiksevi na Evropskom 2003. godine, odnosno na Olimpijskim igrama 2004. godine. Ta, sada već čuvena, 2005. godina bila je godina koja je trebalo da vrati Srbiju na vrh. Prvenstvo u Srbiji, nova velika Arena, najjači tim, svi preduslovi su bili tu. Međutim umesto vrha, Srbija je dotakla dno. Sastav tima: Dejan Bodiroga, Darko Miličić, Vule Avdalović, Vladimir Radmanović, Igor Rakočević, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Željko Rebrača, Nenad Krstić, Dejan Milojević i Milan Gurović. Selektor: Željko Obradović.  Kao trinaesto prase otpao je Saša Pavlović. Srbija je igrala u grupi „D“ koja je bila smeštena u Novom Sadu, zajedno sa Španijom, Letonijom i Izraelom. Ovaj tim i selektor Obradović imali su puno poverenje javnosti. Mediji su veličali tim, cela zemlja bila je spremna na uspeh. Zlatna medalje bila je uspeh, sve ispod toga bio je neuspeh.  Činilo se da je tim potpuno izbalansiran. Bilo je tu prekaljenih asova i tek nadolazećih zvezda, dok je na kormilu bio najbolji evropski trener. Ono što javnost tada nije znala jeste to da je ego i odnos između igrača bio katastrofalan. Sve što se vešto skrivalo pod tepih selektor je nakon turnira obelodanio. „ Ja sam ceo mesec pred početak priprema proveo 24 sati dnevno na telefonu. Molio sam, ja Željko, molio pola igrača da se izjasne. Međutim, tu je moralo da se pokaže ko je veći šmeker. Ako ovaj prihvati poziv, ovaj drugi mora da čeka 7 dana da potvrdi svoje prisustvo. Neverovatno“, penio je popularni Žoć. U prvom meču Prvenstva Španija je bila bolje od Srbije, skoro 20 razlike – 89-70. Svi su bili šokirani, a mlađi Navaro je ubacio 27 poena. „ Jedan igrač posle meča sa Španijom nije 24 sata progovarao ni reč. Kada sam ga video od muke sam otišao u sobi i isplakao se.  Nakon toga sam ga uvhatio za ruku i rekao mu da digne glavu, da bude muškarac i lider ovog tima“, iskren do bola bio je Obradović. Činilo se da su se naši igrači nakon početnog kiksa trgnuli. Usledile su lagane pobede nad Izraelom i Letonijom. Zbog koš razlike Španija je zauzela mesto broj jedan, a Srbija broj dva u razigravanju. Sledio je duel sa Francuzima u osmini finala, a zatim selidba u Beograd za glavne mečeve. Za razliku od danas Francuska je bila B liga evropske košarke. Parker, Dijav, Želabal, braća Pjetrus su bili golobradi mladići, dok je iskusni Rigodo već bio u ozbiljnim košarkaškim godinama. Srbija je bila apsolutni favorit. Francuskoj niko nije davao ni promil šansi. I stvarno su srpski igrači jako ušli u meč. Ubrzo su stigli i do 14 poena prednosti, a onda su kola krenula nizbrdo. Loša selekcija dodavanja, šuteva, samoživosti, loše koncentracije, pa čak i bezobrazluka odvela je Srbiju u poraz.  Šok. Neverica. Cela nacija ostala je bez reči. Sećam se kao da je juče bilo te večeri sam imao trening, a trener je ušao krvavih očiju u salu i rekao – „Mi da izgubimo od Francuske. Od onih indijanaca, od one ekipe. Ja ne mogu da verujem, šta je deco ovo?“ Jasno je da Francuzi nisu bili nikakvi indijanci, što su godine i pokazale, ali smo sigurno po imenima za nekoliko klasa bili bolji tim u tom momentu. Tek nakon poraza saznala se istina. Rakočević i Jarić nisu ni komunicirali međusobno, čak su se i potukli. Sportski život bio je u drugom planu, igrači su lumpovali po diskotekama u sitne sate. Građani Novog Sada pričali su da su se određni igrači noću trkali automobilima po gradu. Novinari su danima vadili aferu za aferom, skandal za skandalom. „Razgovaram danas sa stručnim štabom šta ćemo da radimo ukoliko pobedimo Francusku. Hoćemo li  da prenoćimo u Novom Sadu ili da direktno idemo u Beograd. Ceo stručni štab mi je u istom momentu rekao nikako Beograd.“, svima je bilo jasno tada koliko je sati. Evropsko prvenstvo na kraju su osvojili Grci. Apsolutno zasluženo. Iako su bili uskrećeni da gledaju svoju reprezentaciju uživo u borbi za medalju košarkaški zaljubljenici u Srbiji imali su šta da vide. Veliki Dirk Novicki blistao je u „Areni“. Svaki navijač u hali je ustao i aplauzom mu odao počast. Prosečno je beležio 26.1 poen, na meču protiv Bosne imao je 19 skokova, nije izlazio iz igre i sam je odveo Nemačku do srebra. Nije uzeo zlato, ali je dobio MVP priznanje kao utešnu nagradu. Lako je sada reći da je Obradović morao ranije da odstrani iz tima momke koji nisu bili poslušni. Kao što je to lani uradio Đorđević, kao što je to 2002. godine uradio Pešić. Iz ove perspektive lako je donositi odluke. Biti u Željkovim cipelama tada ne bih poželio ni neprijateljima. Verovatno način na koji je Željko okončao selektorsku karijeru nije bio gospodski, ali su neke stvari morale biti rečene. Baš zbog toga bi Srbija morala biti ponosna i zahvalna igračima koji danas nastupaju za reprezentaciju. Porazi se dešavaju, loš dan, neće šut, izlaze ziceri, ali odnos, odnos je bitan. Poštovanje, borbenost, želja, pa kako bude. Za kraj ostaje da se prisetimo čuvene Željkove rečenice tog leta – „ This is very difficult to translate my friend. Very difficult.“