[caption id="attachment_31849" align="aligncenter" width="470"] Slovo od velikana svetovne košarke (foto: Blic.rs)[/caption] Včeraj so v Beogradu pokopali legendarnega trenerja Ranka Žeravico. V imenu košarke se je od pokojnika poslovil Božidar Maljković. Njegov govor objavljamo v celoti (vir: Blic.rs). _________________________________________________________________________________________________ Poštovani prijatelji, Neposredni povod našeg okupljanja jeste smrt jednog velikog čoveka. Međutim, pravi, istinski razlog što smo se u ovolikom broju okupili, jeste da slavimo jedan plodonosan i dug život. Taj život je bio dug, jer je Ranko u njemu uspeo ono što je najteže - a to je da oformi i sačuva jednu uzornu i zdravu porodicu. On iza sebe ostavlja Zagu, Duleta i Goju. On iza sebe ostavlja svoje unuke. Vi svakako od mene očekujete da pokojnika hvalim. Ja to neću uraditi zbog reda i običaja, već zato što je to istina. Jer ako uz Nikolu Teslu postoji neka pozitivna identifikacija sa našom zemljom, onda je to sport. A pričajući o sportu, moramo pričati o sportu u kojem smo mi najuspešnija nacija na svetu. Moramo pričati o košarci. Košarci je Ranko podredio sve, a košarka je zauzvrat Ranku dala svet. Baš ceo svet. Dala mu je da bude prvak sveta, najbolji i najveći na svetu. Zamislite, mi, a veći i viši i bolji i ispred Amerikanaca i Rusa. Eto to je nama dao ovaj čovek koga smo došli da ispratimo na neki drugi teren, pored koga ga već čekaju Džon Vuden, Aca, Nejmsit. Dakle odlazi u dobro društvo. Zamišljam, pre njegovog rođenja, neku košavu nad Dragutinovom, i kao u bajci neko suđenje. Kao neki daleki razgovor kojim mu bogovi kroje sudbinu. Njegov usud. On je sam pred tim sudom. Tužilac i sudija su isti. A on nema advokata. Presuda je trajna i konačna, i bez prava na žalbu. Ti si Ranko Žeravice doživotno osuđen na košarku. Zamislite da oslobodioci nisu konfiskovali svu imovinu njegovom ocu. On bi bio veleposednik i rančer. Bio bi niko! Zamislite da poraženi nemački oficiri nisu morali da naprave košarkaši teren u Kikindi gde je Ranko učio prve sportske korake. Pa selidba u Beograd. Pa prosvetiteljski rad po celoj Jugoslaviji. Pa reprezentacija. Pa Prvenstvo sveta. Pa olimpijska medalja. Pa Argentina. Zamislite kakva je tada bila privilegija sedeti i ćutati u društvu tog i tolikog čoveka. A Ranko je prihvatao sve. Vezivao je ljude za sebe. I išap je kroz život spuštenog garda, valjda smatrajući a priori da su ljudi nalik njemu, dakle dobri. Nažalost, nisu. Bar ne uvek. Mi, ovde vrlo dobro znao da osporimo vrednost upravo onima koji su u svakom pogledu bolji od nas. Tako da ovaj čovek ovde, u Srbiji nema ni svoj institut, ni svoju biblioteku, pa čak ni svoj košarkaši teren. U Americi bi imao sve navedeno. U Rusiji bi imao i čin genreala, pride. Ono Novo Miloševo, bivše Dragutinovo bi možda mogo da se u neko buduće pamtenije vreme zove Rankovo. Kad već ljudi iz sveta ne znaju gde je, a onda bar da znaju ko je odande. Možda tada neki strani investitor, preko potreban banatskoj depresiji, kaže pa odande je Ranko, tamo mora da su vredni i dobri ljudi. Dragi šefe, evo pripala mi je čast da i tebe kao i Acu baš ja ispratim. Prilika da baš ja držim ovo slovo za hvala ti. Ja bolje i muškije ne mogu. Slava ti.