Dok sam ja u Šapcu razmišljala o prvim 'starkama', vršnjaka Azmira su vodili na streljanje

Piše: Bojana Selaković /Twitter

Moj sin je danas završio osnovnu školu. Uskoro će napuniti 15 godina. Upravo je to, plus-minus godina ili dve bila starosna granica za odvajanje dece od adolescenata u gomili koja se tih dana jula 1995. tiskala ispred nekadašnje Fabrike akumulatora u Potočarima.

U moru kamenih ploča, koliko sam za jednu posetu uspela da primetim, puno je onih koji su rođeni ’79 ili ’80. Iste godine kada sam ja rođena, ili godinu kasnije. Ti mladići su bili moji vršnjaci koji su prethodne 3 godine proveli u takoreći logorskim uslovima enklave Srebrenica.

Meni je taj jul ostao u sećanju po kupovini belih starki, prvog brendiranog komada odeće ili obuće ikad. Malo se lakše disalo nego prethodnih godina inflacije i kojekakvih nestašica, pa sam novac dobijen od rođaka za rođendan u junu mogla potrošiti na sebe, umesto što sam ga, kao i svake prethodne godine davala roditeljima, za kućne troškove. A i pored toga što sam 1. razred gimnazije u Šapcu završila kao odlična učenica, pred kraj te školske godine, osvojila sam 3. mesto na republičkom takmičenju iz biologije, pa je moje valjda bilo sramota što nisu mogli drugačije da me nagrade. Šta se zaista dešavalo par desetina kilometara uzvodno Drinom, tada mi nije bilo poznato, osim onog raspomamljenog Mladićevog govora kako Srbima za Petrovdan poklanja Srebrenicu.

Saznanja su došla mnogo kasnije, povezujući neke druge delove jedne baš teške slagalice koja je počela da se sastavlja u proleće ’92, leševima koji su plutali Drinom, pa sakupljani u mreži kod sadašnjeg graničnog prelaza Badovinci, razularenim hordama nekih bradatih stvorenja, koji su svoje pauze od "čišćenja" leve obale Drine provodili tu odmah preko, u Srbiji, pili, pucali u vazduh…I ljudima koji su odvraćali pogled i tiho govorili: ćuti, rat je tamo, šta da se radi... Valjda je to sve u ratu trebalo da bude dozvoljeno.

Slagalica se skockala u potpunosti jednog dana u avgustu prošle godine kada sam prvi put posetila Srebrenicu. Stalno sam, možda i nesvesno odlagala odlazak tamo, racionalizujući nekim banalnostima. Tokom višesatnog boravka u Memorijalnom kompleksu, u jednom trenutku Azir Osmanović, koji je kao kustos bio ljubazan da me strpljivo vodi kroz sve postavke i odgovora na sva pitanja, pitao me je odakle sam. Kad sam rekla, sa nekim osećajem olakšanja, nasmejao se: pa ti si naša, Podrinka. Kako se ispostavilo da smo tu i sličnih godina, pričao je kako je dane u enklavi provodio čuvajući stoku po okolnim brdima i zajedno sa drugom decom jureći strane vojnike koje su deca zvala mister bonbon, jer je drugih prilika za nalaženje slatkiša slabo bilo. Azir je imao brata, Azmira, rođenog iste godine kao ja. 

Jednom prilikom su preko nekog zaostalog radio aparata uspeli da uhvate signal Radio Podrinja iz Loznice, koji se tih godina hvatao i u mojoj kući. Tu sam negde kliknula i shvatila koliko sam svih tih godina zapravo bila blizu svemu što se dešavalo Aziru i Azmiru. I ko zna kojim sve mojim vršnjacima. Od opšte poznatih mesta o tome šta se dešavalo kada je vojska pod komandom Ratka Mladića ušla u enklavu Srebrenica, mora se istaći da je postojala namera da se izdvoje muškarci i stariji dečaci, a žene zajedno sa decom prisilno deportuju. 

To niko više niko i ne dovodi u pitanje. To je podelilo čitave porodice, bez obzira na starost I činjenicu da najveći broj, kasnije stradalih nije imao nikakve veze sa vojnim dejstvima, a ponajmanje onim koji su bili usmereni na civile srpske nacionalnosti prethodnih godina. Podelila se tako i Azirova porodica. On je, kao trinaestogodišnjak ostao sa majkom da čeka autobuse koji su vozili prema Kladnju, a njegov brat  Azmir, tri godine stariji odmah pošao sa ocem, kako ne bi sačekao da ga od majke odvoje Mladićevi vojnici.

Ispostaviće se da je tako kupio samo još malo života. Brat i majka ga nikad više nisu videli. Azirov i Azmirov otac naredna dva meseca se krio po pećinama u kanjonu Drine pa se onda pridružio svojoj porodici. Dakle, pričam o svom vršnjaku koji bi danas imao 42 godine. Koji nije nikako mogao imati bilo kakvu odgovornost za bilo kakvo vojno dejstvo. I pričam kroz njega o svim majkama koje su tih dana jula morale da odluče da li da svoje sinove uzrasta u kome je sada moj sin, ostave sa sobom, pa da im ih iz ruke i pod pretnjom puškom, otimaju i, ispostaviće se, ubiju istog dana ili pošalju “u šumu”, na neizvestan put, kasnije nazvan Marš smrti. Pokušavam da kao Srpkinja iz zapadne Srbije, Podrinka, majka, ljudsko biće, shvatim tu dilemu. I to je jedini način na koji ja mogu da sagledam tragediju u Srebrenici.

Ovaj niz je posvećen Aziru i njegovom bratu Azmiru, jer je od dečaka koji je preživeo genocid, stigao do istoričara i profesionalca, ali pre svega čoveka, koji bez srdžbe i besa podstiče dobro i u drugim ljudima. Pozdravljam ga i izražavam ogromnu zahvalnost ovom prilikom. Na kraju, ogromna ljubav za @amranaa__ koja je bila svedok ovog mog suočavanja, ne samo sa ratnom, već i mojom ličnom prošlošću Na pretnje i budalaštine koje će se verovatno pojaviti u komentarima, reagovaću prijavama i blokiranjem. O činjenicama i žrtvama nema diskusije.

Bojana Selaković, porijeklom iz Šapca je aktivistica u Srbiji, pravnica i kolumnistica lista "Danas".