Beograd, 4. december 2010 –  Predsednik SLS mag. Radovan Žerjav se je danes udeležil slavnostnega dela 6. Kongresa SPO – stranke Srpskog pokreta obnove, ki jo vodi Vuk Drašković in je danes tudi edini kandidat za predsednika te stranke. V uvodnem delu 6. Kongresa SPO, ki se ga je udeležuje več kot 4.000 delegatov in gostov, so kot slavnostni gosti z govori sodelovali tudi Ursula Plasnik, nekdanja ministrica za zunanje zadeve Republike Avstrije in predstavnica Avstrijske ljudske stranke, prav tako pa tudi predsednik države in predsednik republike Boris Tadić ter drugi visoki politični predstavniki Republike Srbije in diplomacije. 

Udeležencem kongresa in predsedniku SPO Vuku Draškoviču, ki se vseskozi odločno zavzema za pristop Srbije k EU in je danes dejal, da srbsko pristopanje k Evropski uniji ne pomeni pot v nebesa, ampak pot iz pekla, je predsednik SLS mag. Radovan Žerjav zaželel, da tudi v prihodnje odgovorno in odločno dosegajo svoje zastavljene cilje in se razvijajo v moderno evropsko ljudsko stranko. Izrazil je še upanje, da se bo SPO kmalu pridružila Evropski ljudski stranki, in podal veliko podporo SPO in srbskemu narodu na poti v Evropsko unijo. »To je edina alternativa,« je udeležencem kongresa poudaril predsednik SLS mag. Radovan Žerjav.

 

Predsednik SLS mag. Radovan Žerjav je v svojem govoru udeležencem 6. Kongresa SPO med drugim izpostavil temeljne programske usmeritve in vrednote, ki povezujeta SLS in SPO, saj obe politični stranki temeljita na krščansko ljudskih vrednotah in ponosu do svoje lastne narodne identitete, prav tako pa ju povezuje globoko spoštovanje do evropskega kulturnega prostora, demokracije in njenega predpogoja - dejansko delujoče pravne države,  kot tudi gospodarske krepitve in s tem boljšega življenja naših ljudi. Mag. Žerjav je poudaril, da sta tako za Slovenijo kot za Srbijo pomembni in nujni tudi decentralizacija v državi in regionalizacija, posebna pozornost pa mora biti namenjena tudi kmetijstvu in sposobnosti prihodnje samostojne samooskrbe s hrano.

»Današnji čas še zdaleč ni lahek, v svetovnem merilu močno zaostrenih gospodarskih razmer vsem nam ponuja veliko izzivov na področju politike, ekonomije in demokracije, predvsem pa priložnost, da v politiko in družbo vrnemo izgubljene osnovne etične vrednote ter na njenih novih trdnih temeljih pokažemo in dokažemo, da znamo biti odgovorni in se s svojim političnim delom potruditi biti kos vsem, še tako težkim izzivom,« je v nagovoru dejal mag. Žerjav.

Govor predsednika SPO Vuka Draškovića:

 Dragi gosti,

 Poštovani predsedniče Republike Srbije,

 ekselencije,

 delegati sabora,

 prijatelji,

Dobro došli na Šesti sabor Srpskog pokreta obnove.

Simbolika se nameće sama po sebi. Prvi svetski rat trajao je četiri godine, a Drugi šest. Naša borba za Srbiju u Evropi traje dva puta duže.

Deceniju od 1990. do 2000, Srbija je potrošila na ratove, mržnju i sukobe sa vodećim demokratskim državama Evrope i sveta. Odbijajući da vidi pad Berlinskog zida, raspad Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, kolaps komunizma čak i u Moskvi, tadašnja vlast je Srbiju učinila svojim taocem i autističnim zatvorenikom prošlosti.

U ovoj deceniji „demokratskih promena“, Srbija podseća na onog Buridanovog magarca koji je skapao od gladi u dvoumljenju ka kome će plastu sena da krene. Među većinom koja je za Srbiju na Zapadu, vlada kolebanje oko Zapadnog sistema bezbednosti. Ima dosta i onih za koje su i EU i NATO neprijatelji Srba, a jedini istorijski prijatelj nam je „majka Rusija“. Nije malo ni stare sentimentalne zagledanosti u „majku Tursku“, a u narastanju je i ešalon nostalgičara sa doskorašnjeg Titanika zvanog Jugoslavija, koji nas vuku ka „braći nesvrstanim“.

Setimo se onih naših zahteva od pre 20 godina, izrečenih u ovoj istoj dvorani, na Prvom saboru SPO.

Srbija oslonjena na svoje prekomunističke temelje, Srbija na Zapadu! To je bila osnova i krov našeg Programa, vere, snage i nade da će samo ta i takva Srbija biti ona arhimedovska tačka oslonca i za korenito preuređenje tadašnje Jugoslavije, za njen demokratski opstanak ili dogovorni i mirni nestanak.

Uzbunili smo i uzbudili bili stotine hiljada ljudi, ali su tu plavu reku SPO, reku evropske Srbije, na prvom višestranačkom izjašnjavanju naroda nadjačale mutne bujice antiistorije.

Pred istorijom i sopstvenom savešću, Srpskom pokretu obnove ostaje uteha da je dugih i surovih deset godina pokretao i predvodio otpor zlu, podnoseći ogromne žrtve i u ljudskim životima.  Ta borba i te žrtve uzrokovale su i pad Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine.

I gde smo sada?

Među stotinama hiljada gubitnika takozvane demokratske tranzicije, među onima koji izgubiše zaposlenje, među onima čija seoska imanja i sela propadaju, među onima što ostadoše i bez svojih malih radnji i firmi za prehranu porodice, među učiteljima sa sve manjom platom i manjim brojem učenika, među sitnim službenicima čiji su obroci sve oskudniji, među sve siromašnijim ljudima nauke, kulture i rada, među njima svima daleko je najviše onih koji su se deset godina borili za Srbiju u Evropi, sve davali za taj san i stradali za njega. Mi smo, kao stranka, podelili njihovu sudbinu. Do pre deset godina bili smo velika reka snage i nade, a sada ličimo na ponornicu.

Na drugom polu Srbije, namnožio se i udebljao korov zasejan u poslednjoj deceniji prošlog veka. Ratni profiteri, kriminalci i pljačkaši izrasli su u medijske i ekonomske gospodare Srbije. Zemljom bez nafte gazduju šeici. Mnogi srpski akademici,  književnici, episkopi, stranački lideri, mediji i kreatori javnog mišljenja,  utrkuju se u antizapadnim besedama i pozivima, a medijske horor storije i emisije prostakluka postaju akademije nacionalnog duha i pameti.

Nije bilo lustracije, komunističke tajne policije i njihovi agenti nisu razvlašćeni, tajni dosijei nisu otvoreni, a Miloševićev rat sa NATO alijansom i progon države Srbije sa Kosova proglašeni su za veliku pobedu.

Zbog nedemokratskih nepromena, Srbija se prazni, gubi narod, gubi snagu, gubi nadu. Kao da ne zna ni gde je, ni kuda će. Jedan dan ide ka Evropi, a drugog dana suprotno od Evrope. Da je zatalasa i razbistri, iznad naše političke  močvare ne duva košava. Topi se  pregnuće ljudi za san o evropskoj Srbiji. Armija razočaranih  više ne veruje nikome.

Delegati Sabora,

Za proneveru naših ciljeva o Srbiji na Zapadu krivi smo i mi. Krive su one stotine hiljada članova i pristalica SPO koje su se odrekle SPO na izborima u septembru i decembru 2000. godine. Deset godina njihovu veru, snagu i odanost svojoj stranci nisu mogli slomiti ni represije ni teror ni tajne policije ni medijske laži ondašnjeg režima, da bi ti isti ljudi, u završnici bitke, prihvatili jednu monstruoznu podvalu i, u talasima, kao stampedo, napustili Srpski pokret obnove i sebe. Progutali su lažnu priču Miloševićeve tajne policije, koja je 15. juna 2000. organizovala atentat na predsednika SPO u Budvi, da atentata nije ni bilo, nego sam ja, iz reklamnih pobuda, osam puta pucao u sebe samoga. Nikakvo im opravdanje ne može biti ni tužna istina da su priču o budvanskom samoatentatu Srbijom širili i mnogi lideri opozicione koalicije DOS, osnovane na inicijativu SPO i u našim prostorijama.

Krivica tih stotina hiljada boraca za Srbiju na Zapadu dodatno je veća i zbog toga što se nisu vratili svojoj stranci ni onda kad su pohapšeni atentatori iz Budve, kad je otkriveno da su oni počinili i masakr na Ibarskoj magistrali, da su ubili Ivana Stambolića i kad su isti teroristi ubili i Zorana Đinđića. Rasuti po drugim strankama, ili su nigde, u bojkotu svih, oni više nisu oni, a mi bez negdašnje njihove vere i hrabrosti nismo ono što smo bili. Po zakonu spojenih sudova, Srbija koja se odrekla SPO odrekla se, i ne znajući, svojih ciljeva i svoje odbrane, pa će je obezglavljenu samleti žrvanj profiterske tranzicije.

Stranke levice i njihovi kreatori javnog mnenja ne kriju likovanje zbog tragične istine da se desničarima danas predstavljaju najekstremniji protivnici evroatlantskog kursa naše države, korifeji mržnje prema susedima i nepravoslavnim religijama i narodima, branitelji srpskih zločina i zločinaca. To se događa u državi čiji su strateški putokazi, od Karađorđa do generala Mihailovića, bili desni i uvek okrenuti ka Zapadu, ka Evropi i Americi. Demokratska i prosvetiteljska državotvornost desne Srbije pala je onoga momenta kada je SPO izgubio svoju veliku snagu i kada su se, ogrnuti plaštom desnice, na tom njegovom polju pojavili najekstremniji nastavljači antizapadne politike i komunističkog nasleđa.

Dragi prijatelji,

Kao nacionalna stranka desnog usmerenja, mi se protivimo svim ustupcima antievropskim snagama u Srbiji i kompromisima sa njima. Poslednji voz za Brisel ne smemo propustiti, a propustićemo ga izbegavanjem rizika da, zbog bezuslovnog kursa ka članstvu i u NATO i u EU, izgubimo neke glasove. Ovo nije vreme kampanje za osvajanje birača. Ovo je vreme odlučujuće bitke za osvajanje demokratske, razvojne i bezbednosne budućnosti naše države.

Deceniju celu potrošili smo u negiranju stvarnosti i samoobmanjivanju da je Milošević pobedio NATO i sačuvao suverenitet Srbije nad Kosovom. To paktiranje sa antievropskim osećanjima dramatično usporava i ometa naš put ka EU.

Za SPO, Kosovo je Jerusalim Srbije, i danas, kao i u ranijim decenijama i vekovima. Ono je naš Jerusalim, zbog naših najstarijih crkava, manastira, istorijskih i duhovnih spomenika. Sve je to i sada na Kosovu, pa zaštita tog Jerusalima Srbije i Srba na Kosovu nameće se kao obaveza i države Srbije i njenih evroatlantskih saveznika. U pregovorima sa vlastima u Prištini moramo se izboriti  za evropski status Srpskog Jerusalima i kosovskih Srba.  Stvarnost zahteva da se danas borimo za ono što možemo. Sadašnja realnost, istovremeno, ne može promeniti vekovnu vezanost srpskog naroda za Kosovo kao rodno mesto svoje države, hrišćanske vere i nacionalnog epa.

Mi smo za to da država Srbija bude država svojih evroregija i pokrajina, na isti način kao što su to Nemačka, Francuska, Italija, Austrija ili Španija. Ili Slovenija i Hrvatska. Centralizam je opasno ugrozio Srbiju, jer ona ekonomski propada i kopni biološki na celom prostoru južno od prestonice. Mi smo za to i da se Srbija podeli na onoliko izbornih jedinica koliko bude imala svojih evropskih regija. Srbija ne može u Evropu, ako ne dozvoljava Evropi da dođe u Srbiju. Mi smo, zbog toga, i za hitne promene Ustava.

Protiv smo nagodbi sa svima koji jednom starom evropskom narodu i jednoj staroj evropskoj državi namenjuju budućnost geta u Evropi. Demaskirajmo propagandiste srpskog nacionalizma i patriotizma koji podstiču na mržnju i nesreću i koji se hrane propadanjem i porazima Srba i Srbije. Tom patriotizmu mi suprotstavljamo patriotizam u službi evropskog kvaliteta života, evropskog sistema vrednosti i evropskog poretka ljudske slobode, koji je za suverenitet čoveka i njegovog prava na sreću.

Mi, koji baštinimo tradiciju desne i pobedničke Srbije, hrišćanska smo stranka koja se suprotstavlja i suprotstavljaće se i bilo čijem pozivu koji je protivan Hristovom načelu da su svi ljudi, svi narodi i religije deca istog tvorca. Hrišćanstvo je za nas zajedničko duhovno nasleđe svih evropskih naroda i odbijamo propovedi koje to dovode u sumnju i pravoslavne hrišćane hrane nehrišćanskim odnosom prema drugim hrišćanima ili prema islamu i judeizmu.

Dragi delegati sabora,

Za programske ciljeve SPO borimo se već dvadeset godina. To je četvrtina podužeg ljudskog života. Jedva da sebe i prepoznajemo na fotografijama od pre dve decenije.

Ožiljci vremena i minulih bitaka najvidljiviji su na licima nas koji smo osnivali Srpski pokret obnove. Zbog toga, posebnu zahvalnost, ali i naročito izvinjenje, upućujem tim vitezovima slobode, od kojih su mnogi u ovoj dvorani, a mnogi nisu ni ovde sa nama niti su više u životu. Hvala im za njihovu hrabrost, njihovo ogromno srce i ogromne žrtve koje su podneli. Svima njima dugujem i kajanje zbog toga što se današnja Srbija ogrešila o njih, u čemu nema naše krivice, i što se o mnoge njih ogrešio i SPO, što je krivica i moja i cele stranke. Ti divni ljudi praštaju i spremni su da pomognu stranci koju su stvorili, koja im duguje sve a oni njoj ne duguju ništa.

Stojim pred vama, govorim, ali nema govora koji može obuhvatiti sećanja i emocije. Bili smo vihor Srbije. Čim smo osnovani i progovorili, više od milion ljudi u nama je prepoznalo svoje vrhunske želje.  Deveti mart, Vidovdanski sabor, Junska golgota, ravnogorski sabori, Tromesečne demonstracije, Depos, Zajedno, DOS...

Misao me, evo, odvede u selo Dubnica, u okolini Vranja, u decembar 1990, kada nam, pucnjem u leđa, ubiše Slobodana Ivanovića, našeg Gigu Moravca, kako smo ga zvali. Čuvam umrlicu njegove majke Olge i supruge Vaske_ „Boljševičkim mecima usmrćen je u svojoj dvadeset i devetoj godini, otac maloletnog deteta i muž samohrane majke, samo zato što je bio član SPO“!

Samo zato što su bili članovi SPO, ubijeni su i Aca, Saša, Rade, Džeri, Beli, Giška, Lazar, Milutin, Milorad, Peđa, Vesko, Zvonko, Vučko, Gaga... više od stotinu njih, i hiljade njih nasilno mobilisanih za pogibiju u suludim ratovima jednog suludog režima.

Zbog njih i njihovih snova, zbog vas i starih i mladih članova SPO, zbog smisla naših žrtava i stradanja, zbog očaja našeg koji izaziva Srbija u siromaštvu i ritama, zbog još nerođene dece koja moraju odrastati i živeti u boljoj Srbiji - moram ja, morate vi, moramo svi, naći snage u sebi da menjamo i da promenimo.

Budimo ponovo misionari, kao što su nekad bili prvi hrišćani, i kao što su članovi SPO bili devedesete i devedesetih. Od čoveka do čoveka, licem u lice, iskreno i strpljivo. Prihvatiće nas onoliko koliko u nama budu prepoznali sebe, a u našem programu i rečima svoju muku i svoju nadu.

Ne obećavajmo nemoguće. Nagrada birača za laži političara počinje da kopni i u Srbiji.

Govorimo ljudima istinu da, ulaskom u EU, Srbija ne ulazi u raj, nego izlazi iz pakla.

Kažimo im da, ulaskom u EU, Srbija neće ugroziti svoje istorijske, duhovne, ekonomske ili ma koje odnose sa narodima i državama izvan EU.

Vratimo se selu i seljacima. Tamo je narodni duh najočuvaniji, a strah od budućnosti, i to skore, najveći. Svake godine umiru desetine naših sela. Tu kugu može zaustaviti samo evropsko uređenje države i njeno razvojno okretanje selu kao temelju i ekonomskog i biološkog oporavka nacije.

Agonija omladine opasna je rana Srbije. Današnje devojke i mladići nesrećno su pokoljenje koje je rađano i odrastalo u zlom vremenu smrti i mržnje, ali su i žrtve naopakog sistema vrednosti u ovom sadašnjem vremenu.

Pošteni rad gubi smisao, jer se od bednih zarada ne može pristojno živeti, a kamoli razmišljati o kupovini stana i zasnivanju porodice. Kako da se mladi čovek raduje diplomi i zaposlenju, kada na nacionalnoj televiziji vidi da devojka, za priznanje da je vodila ljubav sa svojim ocem, dobija nagradu od nekoliko hiljada evra?!

Toj mladosti, koja je očajna, danas se u svest i podsvest utiskuju totemi poretka koji je skrivio beznađe i žalosno stanje čitave nacije. Ubica sa četiri presude od po 40 godina zatvora reklamira se kao književnik, a intervju, koji on daje u zatvoru, štampa se kao najduži feljton u istoriji srpskog novinarstva!

Mnogi mladići i devojke Srbije  danas u svojim rukama stiskaju pogrešne zastave. Ako su za srpsku desnicu, kao što govore, onda je njihovo mesto pod zastavama Karađorđa, Dositeja, Vuka, Obrenovića, Karađorđevića, vojvode Mišića, generala Mihailovića, Cvijića, Pančića, Tesle, Pupina, Milankovića, Crnjanskog, Andrića. To su zastave desne, evropske i pobedničke Srbije.

Dragi prijatelji,

Ceo devetnaesti i početak dvadesetog veka srpskog naroda nosili su pečate borbi za oslobođenje, demokratski razvoj i ujedinjenje sa nama najbližim narodima. Pobedom komunističke revolucije, država je ostala bez temelja demokratije i to će biti i centralni uzrok njenog krvavog raspada u poslednjoj deceniji minulog stoleća.

Levica je srušila veliki istorijski projekat srpske desnice. I srušila ga je levica vaspitana na „raju“ sibirskih gulaga, a ne srpska proevropska levica Svetozara Markovića, Dimitrija Tucovića ili Živka Topalovića. Na montiranim sudskim procesima u Beogradu i pri likvidacijama desetina hiljada protivnika komunističke diktature, skidane su glave i srpskoj evropskoj desnici i srpskoj evropskoj levici.

Tajne grobnice iz 1944, 45. i 46. godine, ponoviće se krajem veka i počiniće ih baštinici te iste ideologije, a ne srpski desničari, kako piše u haškim i drugim optužnicama. U tim godinama apokalipse, desna Srbija bila je sa Srpskim pokretom obnove i, snažnije od ikog drugog, žigosala i taj rat i ratne zločine i etnička čišćenja  tajnovite grobnice. Zbog te svoje hrišćanske i moralne vertikale, mi danas najglasnije zahtevamo da se, napokon, otvore i tajna gubilišta od pre šest decenija. Kad se to desi, a mora se desiti, oči srpskog naroda uveriće se da je isti rukopis dželata iz vremena početka komunizma i vremena njegovog sloma.

Današnjoj Srbiji koja žuri u Evropu potrebne su njene obe evropske ruke, i desna i leva. Već dve decenije naš strateški partner je Demokratska stranka, koja je za republiku i članica je evropske socijalističke internacionale. Mi pripadamo desnoj porodici evropskih narodnih partija i programski smo za ustavnu parlamentarnu kraljevinu. Teza i antiteza, ali u istom smeru.

Kao nacionalna stranka, mi  nemamo pravo na strateške i državne promašaje. Mi nikada, pa ni po cenu pridobijanja glasača, ne smemo ni zagovarati ni podržavati politiku poraza i slabljenja nacije i države. I moramo, uvek, pa i po cenu političkog gubitka, da razlikujemo stvarnost od uobrazilja, put od bespuća, kulturu od antikultire, Hrista od Velikog inkvizitora.

Kud je zagledan Pobednik na kalemegdanskoj tvrđavi? Gleda ka Zapadu i on u ruci drži goluba. Sa istim pogledom danas, osnažimo golubu krila, da poleti.