SINE OGNJENE NE, MADA SI TI REKAO DA
Sutradan, a u tom sutradanu
bili su svi moji potonji sutradani
sabrani u snop praznine,
dan po ispraćaju tebe, sine,
oblačnog marta, na Novom groblju,
u doba radnog vremena,
od tebe se suzno oprostilo
nekoliko stotina ljudi,
ko da si neka poznata,
javna ličnost poodmakle dobi,
ne d'o bog političar,
možda akademik od ugleda,
tog kobnog sutradana
koji je postao dan bez sutra,
neuporediv sa bilo čim,
krećem kišnom zorom,
najbolnijim jutrom u životu,
okrnjen za ogroman deo sebe,
s bratom, ćutke, pognut,
pomislivši da nikad nisam pomislio,
a kamoli u papir upisao,
ni u najcrnjim mazohističkim
uvežbavanjima mašte,
takvu jeres srca, zlomisao duha,
zguren u zguranu misao o tebi,
na putu za prigradsko groblje Lešće,
gde leš će tvoj spaliti
u jedinom krematorijumu Beograda.
Prethodno sam podneo
vlastiti pisani zahtev
(na čuđenje i zgledanje
službenika na šalteru šta tražim)
direktoru groblja da dobijem
odobrenje prisustva tvog odlaska
u peć, u oganj tvog imena, Ognjene.
Osvanu taj zakazani,
poslednji susret s tobom, sine,
bez gledanja licem u lice,
kad ću ja stajati uspravno
i za tebe i za prokletstvo
tvog preranog pada,
a ti ćeš, tugo moja, ležati položen,
mada bi pravedno bilo obrnuto,
ali u ovom svetu
pravednost je umrla pre rođenja.
‘Biću hrabar, sine,’
mrmljam sebi u bradu,
‘ispratiću te muški, kako priliči,
dostojanstveno, dostojno tebe,
u daleko najtežem danu svog života,
kad dan zauvek preraste
u datum, crnji od najcrnjag,
meni je dan pretežak,
često ostajem u njemu, sam, nem,
dok on prerasta u nedelje,
katkad mesece čamovanja,
sa pitanjem na usnama,
a bez i nagoveštaja odgovora,
za tebe dana nema,
ni ovog, ni inih, ne ovde više,
a kako se vreme meri,
te da li ga uopšte i ima,
u tvojoj dimenziji Tamo,
ostaje da se uverimo sami.’
Kišno je, prohladno,
uz ranojutarnju izmaglicu marta.
A možda se to meni u meni muti.
Pred očima. U duši. U utrobi.
Smenjuju se slike, kao nagli fleševi,
od ispraćaja dan pre,
pa još unazad, dok si ležao
bez svesti u bolnici,
a ja se, bez odgovora, pitao
da li si svestan svog stanja.
Praznina jede samu sebe,
hrani se sobom da utoli glad,
te tako iznova izraste,
kao gramziva i oblaporna
bogomoljka koja sama sebi
u naletu lakome grabeži
otkida i proždire vlastitu nogu
da utaži nezasitost oblapornog bića,
znajući da će joj izrasti nova.
Oko osam stižemo, brat i ja,
pokisli iznutra. Krećemo se sporo,
s noge na nogu, klaj-klaj.
Na usnama odzvanja tajac,
obojica do dna u sebi.
Ćute i grobovi, posuti kišom.
Muk se rasporedio i odomaćio
između i unutar dvojice nas.
I šta se pa o smrti i može reći?
Sad? Ikad? Iko? Ikome? Igde? Ikako?
A o čemu je drugom uopšte
tad i pristojno pričati?
Stojim ko antički kip,
prikovan za svoj bol,
porozan pred porazom,
srozan do najdublje tačke biti bića
i mnim da je možda najgori
onaj potpuni i trajni,
a ogoljeni osećaj bespomoćnosti
pred zakovanim kovčegom,
a na neumit, na taj ne u mit uma,
ne mogu uticati, zaumiti ga,
ni tebe umiti rukama iscelenja,
ni u biti ubiti, zastorom zaborava,
zjapeće zlo crne rupe u sebi,
jer nema molitve za povrat života,
ni mantre da menja prošlost,
ni žrtve koja ništi smrt
da tebe, zamahom zaveta,
preveslam u njenu suprotnost.
Stojim tako, zatočen sam u sebi,
tvoja smrt me zazidala
i to mojim vlastitim bićem,
nije ostavila ni majušnu pukotinu
da kroz nju upalim pitanje
misli se kaleme jedna na drugu,
odlaze od mene u nedogled
ko konvoj najtežih, bezodgovornih
uzastopno bolnih poraza,
pa pogledam poludesno
na kovčeg sa mrtvim blagom,
onda polulevo na peć
koja topi i stene u lavu
i pričam sa sobom u sebi,
kad već ne mogu s tobom.
Svako od nas ima jedan
ili nekoliko najsrećnijih dana,
ali upitamo li se ikad
šta je naše najteže suočenje
koje ne možemo promeniti,
taj zlodan u našem životu,
kad je s jedne strane kantara on,
sa druge mnogi teški dni
i opet taj jedan s lakoćom preteže,
dižući druge ko perca?
Moj najskuplji gubitak
nije bio dan kad si, sine,
surovo sred svog Beograda
samleven pod teškim točkom,
kao ni nijedan od petnaest dana
tvoje borbe u Urgentnom,
a u svakom samo te najtanja nit
delila da se otisneš,
niti je bio onaj prelomni
kad smo ti majka i ja došli,
ja petnaesti pusti put,
ona prvi kad je smogla snage
da kroči u bolnicu,
kaneći da ti pripreti da se trgneš
i izdigneš iznad provalije,
dan koji je polovio mart,
poloveći i dan tvoje izgubljene bitke
i u njemu tren kad smo saznali
da si prelomio i otišao
od sebe i od sveta u to Tamo,
bez nas u blizini, al' u nam' najdublje,
nije to bio ni dan ispraćaja,
jer to je samo spuštanje kovčega
s tvojim telom van vidokruga
kako nas, tvojih najbližih,
tako i silnog sveta,
ljudi su se talasali i tiskali
u dugoj koloni, jedni iza drugih,
da polože cvet, buket ili venac,
a nas zagrle nemo
il' prošapću frazu kao utehu,
sve su to bili tegobni trenuci
surovog otrežnjenja u očaju,
kad sam se nekoliko puta
pitao, skrhan, kao u bunilu,
šta ta tolika svetina radi tu,
zašto nas ljube i tapšu,
zvernjajući pogledom gde si ti,
ne vidim te, sve je magla, sine,
ne, ništa od toga nije bio dan D,
najskuplji mi beše sutradan,
neuporediv sa bilo čim,
u kojem behu sadržani sabijeni
svi surovi sutradani dok me ima,
jer niko ne ide u taj dan posle,
samo sam te ja pratio
u tom, najtežem od svih,
sutradanu bez sutradana,,
kad sam te, u krematorijumu,
odbojno hladnom, a biće da je to
zbog plamtećeg ognja
koji tebe, na moj užas, čeka,
čekao sam i ja, onemeo,
rame uz rame s bratom,
i ispratio te do ovozemaljskog kraja,
dalje se nije moglo,
u beskraj nedogleda Tamo,
a u blizinu našeg čekanja.
Tad se u meni sve orilo,
gorilo, premetalo i lomilo,
a u isti mah umom prolazilo,
sve se utrkujući, bezbroj
nevažnih i neumesnih misli,
neprimerenih mestu i času,
hrupale su u naletima
nalik na gejzire ukaljane vode,
od toga da nisam otišao obućaru,
zapustio jutarnje vežbe,
uveliko prekoračio rok
za dočitavanje započete knjige,
štošta još, sve besmisleno,
sve je to, zna i malo dete,
samo obmana odbrane
od grozomornog suočenja,
a samo sam hteo
živog da te zagrlim,
mada nisam mogao ni da zagrmim,
pa natkrilim tebe rukama i telom,
da ponitim sve hudo,
da te od nje sačuvam,
da nadviknem i nadjačam glas smrti,
da ti mene, a ne nju, čuješ –
‘Sine, Ognjene, Ne',
mada si ti rekao Da.
Dvadeset drugog oktobra,
sedam leta pre isteka milenija,
te prestupne godine,
tad si i ti s njom prestupio
da bi pristupio drugoj dimenziji,
dva dana pre njenog rođendana,
izišao si iz toplog tela majke,
kad je njeno srce tvom
podarilo samostalno kucanje,
naredne dvadeset dve godine
i plus pet meseci pride,
uzdižući svoj, radovao si naše živote,
uzdišući, kao i ja,
pred naglm naletima nesporazuma,
uz sve teškoće rasta
i sijasete sukoba tvojih i mojih
muških hormona u hordama,
dvadeset drugog ogavnog marta
tvoj hod u koji je ulazila sigurnost,
tvoj osmeh očima,
prepoznatljiv kao zaštitni znak,
bujice reči novih otkrića,
rast u stasitog mladića,
celo tvoje telo za koji tren
usitniće se u prah, sine,
kazujući nam da je telo
samo trošni ram za sliku duha.
Imao sam, tog od očaja gustog dana,
nepisanu očinsku obavezu
i svetu roditeljsku dužnost
da idem s tobom do kraja,
da te pratim, u stopu, na putu,
siguran da će biti mnogo duži od mog,
kako već prirodni red zapoveda,
kad već nisam mogao
umesto tebe u skončanje,
da te ispratim od ognjila, Ognjene,
do žarišta, do – dalje nema,
da u pepeo, sinko,
ne odeš potpuno sam,
kad već nisam imao moć
da te tebi sačuvam,
jer nemoć najviše luči čoveka,
bar da sam u bolnici,
bolan od tvog neprebola,
mogao tek da te držim za ruku
svih tih dugih petnaest dana,
te još dužih noći da stražarim
ispred tvog nepomičnog ležanja,
da te bodrim, u nadi da me čuješ,
ako ne umom i uhom,
bar srcem i duhom,
čak i onih, grozničavo dugih,
poslednjih pet tvojih dana najdublje kome,
od prvog dana na aparatima,
koji su te veštački držali u životu,
da stavim branu dolasku one mrske,
rogobatne reči od četiri slova,
jednog sloga, bez samoglasnika,
hrabreći više ja sebe, no tebe,
s krikom ogrezlim u muk,
a sam bez istinske vere u čudo spasa,
da sve izdržiš, da se izboriš,
ako je izbora ikakvog i bilo
koji si ti mogao da kreiraš.
Što bi do tebe – izdržao si,
s verom, junački, borbeno.
Za ponos, s osmehom
dok si još pri svesti bio,
a lekari se krstili i levom,
u neverici kako si i dalje živ.
‘Nije to ništa, tata’ – kao da mi kažeš.
‘Ne brini, ja sad u bolje idem.
Svet u kom sam bio,
surova je nepravda.
Sećaš se, pričao sam ti,
toliko puta, još dok sam bio tu,
ali ti si odmahivao glavom,
uvek si tražio samo suve dokaze,
potvrde crno na belo,
ne znam kako, al’ ja sam znao,
čak i u tim godinama,
sitnim za krupne mudrosti,
znao sam, sad sam samo sve potvrdio.’
Bivalo je tako, sve doskora,
da zasednemo sami, ti i ja,
u priči, sred zvezdarske šume
a polemisali jesmo, mada ne često,
al’ kad jesmo, bilo bi dugo,
sati su se u galopu kačili
jedni o druge i iščezavali,
ispunjeni utrkivanim našim rečima,
počesto o poreklu i poretku
ovog, po mom sudu,
nakaradno sklepanog sveta
i nama koji što više mislimo
da umemo da znamo,
sve smo na većem gubitku,
kao da je svet sazdan
baš tako da spoznamo
tek privremeno ovde, a duboko, do dna,
doživimo punoću Tamo,
pa o istini duhovnih otkrića,
o Učiteljima nadnaravnih moći,
o stanju svesti uma, srca i duše,
kao i nagonima kad upregnu čula,
pa zagospodare našim bićima,
a kao krunu svega
da otkrijemo, te usvojimo umeće
pripitomljavanja svojih strahova
i suzbijemo ih, kako znamo,
na meru podnošljivog,
više sam slušao ja tebe,
puštao te da govoriš,
imao si potrebu da preneseš
sve pročitano i usvojeno,
a pričao si uverljivo,
kao da si čitano već proživeo,
iz tebe su ko gejzir kuljali
slojevi nataloženog znanja,
mada nisu bili obojeni uvidom,
a ja sam primao tu začudnu
sigurnost tanušnog iskustva,
dok si ti zračio kao da u rukavu imaš
pristup u tajne arhive
ustrojstva istine sveta,
razbijao si moje postulate,
odagnavajući tada polako,
evo priznajem, nataložen moj
zazor od saveza sa smrću,
u tebi oličenu kao oslobođenje.
Nisi je prizivao i požurivao,
ali jesi čekao i prihvatao, mudro,
sa osmehom ohrabrenja,
otmeno i odmereno, a otvoreno,
kao starac, zarastao u godine,
sa ovećom planinom iskustva,
za razliku od oca koji je
na smrt donkihotovski jurišao,
znajući unapred da je iluzija otpora
mrtvorođena i pre začeća,
terao sam je od kuće bestraga,
ko besnu zverku što
ravnodušna na nas, ujeda bez jeda,
ne sluteći da se već uselila,
pikirajući ko kamikaze na tebe,
jer smrt upada bez pitanja i kucanja,
a taj nasrtaj njen je odgovor
koji zakucava sve u ništa.
Šta sam tad drugo mogao?
Grize li me to savest?
Da odem u peć mesto tebe?
Nije li to lažno herojstvo
moje nemoguće žrtve?
O, da, bio sam spreman, sine moj,
ja koji se patološki bojim smrti,
ništavila bez svesti zauvek
ili sam se ipak samo jeftino
kuražio u laži da tako može,
a znao sam ti reći
da sam strahač od smrti
jer je ne razumem,
a laže ko kaže da razume,
umom se ona ne može savladati,
oboriti u prašinu, zgaziti,
osećam je, neporecivu,
s njom se budim, s njom ležem
i s njom se, perom i papirom,
jalovo u osami, rvem,
decenijama obračunavam,
a šta joj sve nisam, ništavan,
samo kad se setim, činio –
podilazio, laskao, umiljavao,
uz dlaku išao, lagao da opojno
na lekovite trave moriše,
pa pretio, osuđivao, vređao,
ishod se zna od početkovog početka.
Vabio sam je, (i)zazivao,
ja neverni, večno sumnjalo,
kumio, molio Svevišnjeg,
koji (ako) jesi na nebesi,
da mene celog sad u prah satre,
smoždi, skameni, ugasi,
te zgromi i poništi, u trenu,
bez premišljanja, a tebe isceli.
Ali, avaj, On ne pristaje, sine,
na tu ovozemaljsku trampu.
Prizivaš mi sad, a ko drugi no ti,
dvadeset drugi dan oktobra,
davne traumatično-ratne
devedeset treće prošlog stoleća,
i to baš iznebuha, bez najave,
kroz lavirinte zajedništva,
pomalja se osrećena misao
o tvom prvom i svim narednim
trenovima među nama,
kad sam ti majku, u naponima,
tebe oboje iščekujući, sine,
u porođajnoj sali, držao za ruku,
lupetao gluposti u pokušajima
da je nasmejem, bodreći je bolnu,
a presrećnu što nam tebe rađa,
dok si nam ti, pomognut trudovima,
izranjao iz tople sigurnosti
svog prvog, sad zaboravljenog, doma
u ovaj izraubovani svet,
brojeći, a da to i ne znaš,
samim svojim dolaskom,
sve te naredne kilometre
odmotavanja životnog klupka,
te ulazeći, časom dolaska,
u prvi minut, sat i dan vlastitog umiranja,
jer ako je život krug,
kraj je zapravo početak,
baš kao što je rođenje
prvi vesnik sigurne smrti.
Pratio sam potom babicu
u korak, čim si se ispilio,
svaku sitnicu ispitivao,
usekavši u pamćenje krvavo ti lice,
prvi rezak plač i udah,
pa prvo pranje i povoj,
tebi je sve bilo na početku,
nama, tvojim tvorcima,
događaj na vrhuncu,
uz vezivanje crvene vrpce
iz straha da nam te, sine,
neko slučajno ne zameni,
a i protiv uroka, da ne čuje zlo,
al’ zlo ama nikad ne spava,
obeležilo te još tad,
pročitao sam i upamtio
tvoj prvi zvanični broj,
beše to sto dvadeset pet,
jedan, za nas, kao orden
na ruci tvoje majke,
isti oko sitnog ti zgloba leve ruke,
pomislio sam tad da je to
dovoljan domašaj godina
koje ćeš doživeti,
pre toga uveliko isprativši ti nas,
ali, avaj, nedostajala su ti
sitna dva i po leta
da dosegneš tek dvadeset pet,
dok se stotka, neživljena,
uvukla u vlastitu senku,
sasušena, okamenjena.
I sve mi se to tad vraća,
tvoj početak, urezan u um,
kad si se uselio u naše živote
kao nešto najvrednije
najdubljeg pamćenja,
da bih sad, bez želje da znam, znao da i od najdubljeg dublje postoji,
ali štitio me osećaj
da majka ti je dobro,
ti si dobro(došao), sve tad beše dobro,
a sad je kraj i ništa nije dobro,
dok skamenjen (po)stojim
kao voštana figura,
klecavih kolena, s vilicom u drhtaju,
smožden, uz poraznu činjenicu
da stojimo brat i ja
pred tobom u sanduku
kao počasna straža,
poslednji put, oproštajni,
na sred krematorijuma,
mada tad nisam mogao
konačni put da te zagrlim,
unoseći se u suštu potrebu bića
da poverujem i prisajedinim
toj suštini moguću sustinu Tamo,
stojimo tako poput dva kamena,
pognutih glava, zagledani u ništa,
ni poglede ne ukrštamo
brat ka meni ili ja ka njemu,
zaključani duboko
svako u svoje misli
nemi, uz pitanje da li nem znaći nema,
jer tad mi je sve bilo nema,
pa mi pada naglo na um
da je verovatno bratu,
dok stoji uz mene, pala na um,
uz svo saosećanje koje ima,
misao potpuno prirodna
i čak očekivana u tom času
(mada ga to nikad nisam pitao)
da je on srećan čovek
što se trageduja nije desila
jednoj od njegove tri prelepe kćeri,
tad usmeravam um ponovo ka tebi,
mili moj nenasledni sine,
te slikam tvoj mrtvački kovčeg
kao škrinju s blagom,
pa potom zumiram na peć
gde će blago biti skriveno
od svakog pogleda i pamćenja,
čak i od sebe samog,
kao da se ništa nije ni desilo,
pa zorno zamišljam da ću,
kad pogledam fotografije
u koje ne mogu da poverujem,
videti porodicu na okupu,
negde na sunčanom proplanku,
te tebe, naravno, između nas,
svog u pokretu, kako pokazuješ
polukrug duge na čijem dnu
obitava zakopano blago,
to mi čak mami i smešak
sred sve tme i tmuše trena,
pa se pitam šta bi bilo ko rekao
da me vidi tu, ogrezlog u bolu,
kako zračim osmehom ozarenja,
dok osećam kao da si mi
sve vreme ti tu, na ramenu,
da me poljuljanog ohrabriš,
a ne priznajem, ni tebi ni sebi,
da si mrtav, sine moj,
i gledam peć, užarenu,
snimam je i okom i aparatom,
progutaće oganj, za koji tren,
sve sem tvog imena, Ognjene,
mada bi i njega spržio, očas,
ali se plašio pada u pleonazam,
pa mi opet svetlucav iskrsnu
tvoj početak, baš ovde
gde stojim obamrlih čula,
srce je na izdisaju, duša na rezervi,
jedino se još um batrga
na mestu tvog kraja,
nudeći mi utemeljenje u uverenju
da nema ni kraja, ni početka
kad nešto živo jednom jeste
i ustali se ta prizvana slika
kad sam snimao kamerom
tvoj vrlo vrli dolaz na svet,
pred pokerom asova –
lekarom, babicom, majkom i ocem,
a ovaj poslednji u nizu,
nepotrebni, sem da ovekoveči,
omogućio je tebi, sine,
da postaneš očevidac
vlastitog rođenja, jer prvo si video oca,
a za zimskih dana, u toplom,
dok ste majci i meni, zavaljeni,
sedeli u krilu, sestra i ti,
pamtim, kasnije si više puta,
tokom odrastanja s nama,
mogao da gledaš nekad njen,
nekad svoj video rođenja,
kako si izgledao star tri sekunde,
tri minute, tri dana…,
a ja ću od sad, pa dok me ima,
kad zatvorim oči, ništa manje zorno,
uz sećanja na srećne slike,
moći da vidim tebe ovde položenog,
te da nosim očaj tog vida,
do poslednjeg časa,
pre no i sam odem u nevid.
Od tad, u srećnim godinama,
pri tvom rastu u dečaka,
sve do stasanja u mladića,
radio sam oko tebe, sine
(znaš ti to, što iz priča,
što, kasnije, iz osvedočenja),
sve, sem što te nisam dojio,
pa da uradim sad i ono,
najteže što mogu i moram –
kad sam, u radosti, bio prvi
(što je tad kod nas bila retkost)
koji te ugledao na ovom svetu
i dočekao srcem koje je
veselo dobošalo i telalilo
ostalim organima i čulima,
a nadasve šaputalo umu,
te pevušilo duši, da si, sine,
najzad došao ti nama
hteo sam da budem,
tad ni u čemu neophodan,
mnogi bi rekli nepotreban višak,
s istom ulogom pukog posmatrača
kao pri tvom rođenju,
jer sam i tamo bio prekobrojan,
a uistinu sad poslednji koji
zatvara tvoj kratki krug,
te tebe sa sveta ispraća.
U šta? U ništa? Ili u svevid?
Imam, sine, na kraju tvog puta,
nepisanu, a svetu roditeljsku potrebu
(ko onomad kad sam bio
začetnik tvog života)
da evo sad, tu, muklo,
u tišini hladne mrtvačnice,
presahlih suza i nem,
kad drugačije nije moglo,
zaokružim tvoj kobni krug.
Započeo si život između
i unutar nas, a to je bio
tek odškrinuti isečak kruga –
kao kad mlad srp žutog meseca
jezdeći blesne i izviri
poput nevidljive oštrice sečiva
što para zvezdani svod,
u vidu britkog reza,
po mukloj modrini nebeskog platna,
a sad znam, tvoj duh će,
vraćen u maticu praizvora,
uvek iznova, iz života u život,
iz kruga u krug ukrug,
seći nemo još veći i žući procep,
sve do jednom kad će
da zaokruži ga celog,
punog ko zlatno nebesko oko.
Zamolih tad, kad je i čekanje
postalo potpuno besmisleno,
da tu, poslednji put,
bez mene, otvore kovčeg
i provere ono za šta ja
nisam imao u sebi ni trun
neophodne siline i hrabrosti –
da te vidim, sinak moj,
krečno bledog i ukočeno voštanog,
nisam smogao snage
da mi se takav, dok sam živ,
urežeš u vid, um i duh,
ma koliko srcem znao
i ponavljao sebi u brk –
TO unutra nikako nisi TI.
Posle potvrde da si,
kao dan pre, na ispraćaju,
na naš izričit zahtev,
stavljen u les, okupan, go i bos,
baš kako si i došao na svet,
obučen samo u vlastitu kožu,
jer šta će nam u urni
još i prah tvoje garderobe,
umotan jedino u beo pokrov
(uzet iz ostavštine moje bake,
gde je ležao decenijama u ormanu
prepunog starih, a očuvanih
porodičnih uspomena,
štirkan čaršav, s vezenom čipkom,
stariji od obojice nas zajedno),
iščekujući potvrdu koju nisam
očekivao da ću ikad čuti,
u to sam, na svu žalost,
bio sasma siguran, glavom,
ali u duši s poslednjom nadom
u grozomornu grešku
ili s mišlju povodljivog srca
koje, kao niko, projektuje želju
kako je sve to užas i košmar sna,
da je nutar sanduka baš tvoje telo.
Morao sam sam biti načisto
u ono što um zna, a odbija,
srce u sebi sriče, al’ poriče,
a duša ne pristaje da prizna –
da nam nisi, kao pri porodu,
slučajno zamenjen, to sam tad brinuo,
a sad bih dao sve da jesi,
te da nećemo u biti biti načisto,
kad tvoje telo ode u tvoje ime,
kad nam te daju, bar to,
zateći baš tvog tela prah,
da je sve što se tog marta
tebi desilo, a ns zadesilo,
ogroman kosmički nesporazum
i da ostaje samo da čekamo,
prizivajući te ponovo, celim bićem,
u svoje samlevene živote.
Odlazim, sav od sad naheren,
zavek nakrivljen bez krivice, nem,
tupog uma, smežuranog srca,
prepolovljenog duha,
prazan poput ispijene čaše otrova,
al’ ko košnica pun tebe,
dok brat korača uza me,
tih inače, sad tiši od senke,
s rukom na mom ramenu,
tako ukorak vijugamo stazom,
nogu pred nogu, a kiša rominja,
pa se osvrćem, u neverici gledam
kako oganj, Ognjene, žeže
tvoje telo u beličasti prah,
iz dimnjaka se u olovno nebo,
izvija potanka siva zmijolika nit.
A ti mi, sine, već tad, uveliko,
negde iznad i izvan –
i tela i nas i sveta, vijugaš,
najzad bez zabrana i okvira,
ostavljajući ovde nas, tvoje,
da se saberemo u oduzimanju
tvoga bića od ovog života
i da upražnjeno mesto pored sebe
popunimo duplo nutar nas,
dok pratimo tvoje znake
potpunog prisustva, jer jesi
sudbinski slobodan,
sav sad sa svim, silno svoj,
samo sa stavom sveznanja,
sred sanduka – surovog smisla,
sa smaknutih sijaset
sitnih surovih stega,
skrajnut sa svekolike
srećne sudbine svoga sveta,
sabrano slojevit, sadržajan,
stremeći sličnosti svega sa svim,
srodan sunčevom svetlu,
sjedinjen sasvim sa svim,
sijamski sljubljen sa sobom,
samotno suvonjavi sužanj
svevišnjeg strašnog suda,
sklon stalnom snebivanju
sred sumorne svetine,
sivi suvlasnik sopstvenog sunovrata,
sveden sokacima srca
sred svekolikog svevida svemira,
siguran sred središta, svevideće sušt.