Kako smo ljudi čudni... vidimo nešto lepo, dodirne se naše duše... i odmah hoćemo to da imamo u svojoj vlasti. Da bude samo naše! A baš sa time - da bude samo naše - ubijemo suštinu te lepe stvari. Lepa stvar ne može da se kupi novcem, ne može da se stavi u džep ili sakrije negde, jer samim time da ju neko uzme i ima samo za sebe gubi svoj smisao, a to je, da može da bude lepa samo ako je na slobodi, ako nije ničija vlast! Lepu stvar oće svako da ima, zato ni ne može da bude stvar samo od jednoga.

Ni jedna stvar ne može da se konzerviše ili saćuva tako da ne gubi svoju suštinu. Ako se nešto stavi u frižider, može da bude par dana tamo, a posle menja svoj oblik. Isto tako se neku ljepu stvar, neku misao, neku sliku, neku ženu ne može vezati ili staviti u kavez. Pusti pticu na slobodu i doći će ti svaki dan cvrkutati. Ja imam ptice u bašti. Ne pada mi na kraj pameti, da bi jih stavila u kavez. Svako jutro dođu i olepšaju moj svet sa svojim pevanjem. I svet svih drugih, naravno, ne samo moj. U perfektnoj vezi smo. Ja njih puštam na slobodi, i oni mene. Ja tačno znam, da će svako jutro da se bude i da me bude. Nekad jih nema satima. Ali tačno znam da će da dođu. Kada... pa kad oće. Šta ima veze, kada... sve je usklađeno sa prirodom.

Dopuštajmo drugim bićima da žive tako, kako se njima živi.

(db, 20.7.2017)