Novinare bi tukao i drug Hercegovac

Piše: Ernad Metaj

Sjeda moj drug Hercegovac na stolicu pored mene, udara me po leđima i kaže: “Bio sam ja u pravu kada sam ti govorio da vas novinare treba tući, svaki dan i gdje god”! Ne mrzi moj drug novinare, ali kaže nikada nije razumio nedostatak profesionalne solidarnosti i hrabrosti da jedni drugima stanemo uz leđa kada je to najpotrebnije".

-    Gledao sam onu novinarku s BN-a koja je od Dodika branila sebe i svoje kolege koje Milorad Dodik vrijeđa i naziva izdajnicima. Nakon svakog napada na novinare Dodika i njemu sličnih je sve više u medijima. Vi imate oružje, ali ga koristite protiv sebe. Što vas ljudi više napadaju i pljuju oni su popularniji u medijima, a moglo bi da ih ne bude nikada, osim u aferama. Zaboljelo bi njih kada bi ostali u medijskom mraku, ali nemoj se ljutiti, novinarstvo se sve više svodi na javnu prostituciju, nekad mi se čini da je nekima drago kada mu kolega “fasuje”, ne da mi do riječi doći drug Hercegovac.

Onda me podsjeti kako smo mi na O kanalu i Oslobođenju bili solidarni sa Slađanom Tomićem kojem je zbog neugodnog pitanja Dodik rekao da uzme žuti prsluk i protestvuje na ulicama. Zaista, bilo je lijepo vidjeti voditelja dnevnika u žutom prsluku, kolege na terenu također, a onda požutim od muke. Na Dodikov napad smo bili solidarni, hrabri, kreativni i provokativni. Sve to je izostalo kada je kolegu Tomića kasnije, brutalnije i bezobraznije, izvrijeđao Emir Hadžihafizbegović. Glumac nam je pokazao (čast izuzecima) našu vlastitu spremnost da mijenjamo uloge, da se transformišemo, potvrdio nam je da nije važno što nas napadaju, već ko nas napada.

S razlogom je kolegica s BN-a nezadovoljna jer je niko od kolega nije podržao. Očekivano pri tome je zaboravila i na vlastitu odgovornost, jer u sličnim situacijama kada su mete bile druge kolege kolegica je ostala nijema, ili nije čula šta se događa. Sve me to podsjeti na pjesmu Tereze Kesovija u kojoj kaže: “Sve se vraća, sve se plaća svaki stari dug, iste noći, isti dani vrte se u krug”.

Da budemo objektivni bilo je puno brutalnijih i gorih napada na novinare od gore pomenutih. Nismo šutjeli, čak smo onako “naobdan” izlazili na proteste. Očekivano, ništa se promijenilo nije, ustvari postalo je gore. Moj drug Hercegovac kaže da nekad pomisli da su pojedini novinari i urednici spremni upaliti kameru i krenuti s onima koji mu se žele obračunati s kolegama. 

-    Znaš, baš bi bilo cool nakon što ti prebiju kolegu pitati da li ga boli, a onda uzeti izjavu od napadača i objasniti kako njegova reakcija možda jeste pretjerana, ali opravdana. Ma, u pravu sam ja, novinare treba tući!, poluozbiljno mi govori Hercegovac.

Iz njegove perspektive mediji su veći krivci za aktuelno stanje u državi i društvu od političara. Nisu mu jasni novinari kojima firma ne uplaćuje radni staž, a koji će osuditi svakog drugog poslodavca koji to čini. Nisu mu jasne novinarke koje se bore za prava trudnica i porodilja, a sebi dozvole da ta ista prava sutra ne mogu uživati. Moj drug misli da je novinarstvo časna profesija, ali da je sve manje onih koji je tako doživljavaju i obavljaju. 

Pročitao je negdje drug Hercegovac konstataciju da zabavi nikada kraja na medijskoj sceni, a sve za minimalizam i svidjela mu se. Gradeći karijeru vladajuće kaste mediji su izgubili svoju osnovnu funkciju, a novinari dostojanstvo. 

Moram se složiti s drugom Hercegovcem, kritikujemo sindikate, a nismo u stanju napraviti svoj, jedinstven i snažan. Podijelili smo se, po etničkim, entitetskim, stranačkim i drugim linijama. Sve više postajemo navijači, a neke i navijaju. Što je više organizacija koje se bave pravima i zaštitom novinara, oni više dobivaju po glavi. Uzvratit ćemo oštro, saopćenjem, ili još bolje projektom iz kojeg će izaći opet saopštenje. Može i analiza. 

Šutim dok slušam druga Hercegovca dok mi nabraja kakvi smo i što nam je kako jeste. Priznajem stid me je, osjećam da i sam upadam u kolotečinu iz koje samo izvire ravnodušnost, a ne smije nam biti svejedno. Kontam, kad mi razbiju glavu kolege mi ne trebaju da bi je zamotali. Novinarima ne treba oružje, ali ne smiju se ni pretvoriti u njega posebno u tuđim rukama.